Peta godišnjica smrti Miloševića 
Danas se navršava pet godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, čiji su lik i delo, bez obzira na predznak, bez sumnje obeležili političku sliku Balkana tokom burnih devedesetih godina XX veka.
Od 1989, kada je posle čuvenog govora na Gazimestanu započeo njegov vrtoglavi politički uspon, Milošević je na političkoj sceni Srbije uspeo da pređe put od obožavanja do osporavanja - i svrgavanja na uličnim protestima posle spornih izbora.
Na međunarodnoj sceni, epitet "ključnog igrača" i "garanta mira i stabilnosti" je zaradio sredinom devedesetih, da bi ubrzo bio proglašen za "glavnog zlikovca", "balkanskog kasapina" i postao prvi šef države protiv kojeg je podignuta optužnica pred međunarodnim sudom - u čijem je pritvoru docnije i umro.
Milošević je rođen 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu, gde je završio gimnaziju i maturirao 1960, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1964. Iako još od 1963. aktivan u Komunističkoj partiji, a od 1969. i na rukovodećim funkcijama u privredi i bankarstvu, početak pravog uspona Miloševića obeležio je govor na Kosovu i Metohiji, u Gazimestanu, povodom obeležavanja 600 godina Kosovske bitke, na kojoj je 28. juna 1989. prisustvovalo oko milion ljudi.
Na prvim višestranačkim izborima posle Drugog svetskog rata, decembra 1990. izabran je za predsednika Srbije, a iste godine je - na osnivačkom kongresu SPS-a - izabran za prvog predsednika te stranke, nastale ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. Na čelu stranke je bio do smrti.
Na prevremenim izborima, decembra 1992. godine, ponovo je izabran za predsednika Srbije, a od 1997. do oktobra 2000. godine bio je predsednik Savezne Republike Jugoslavije i, po funkciji, član Vrhovnog saveta odbrane SRJ.
Milošević je predvodio delegaciju u kojoj su bila po tri člana iz SRJ i Republike Srpske na pregovorima u Dejtonu (SAD), novembra 1995. Tada je u ime delegacije parafirao Sporazum o miru u BiH, poznat i kao Dejtonski sporazum, koji je potpisan decembra 1995. u Parizu.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu objavio je 27. maja 1999. godine optužnicu protiv Miloševića, koja je objavljena dva meseca pošto je NATO počeo da bombarduje SRJ. Bila je to u istoriji prva optužba Međunarodnog suda protiv aktivnog šefa jedne države za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Luiza Arbur optužila je 22. maja 1999. godine Slobodana Miloševića za zločine protiv čovečnosti i kršenje ratnih zakona i običaja na Kosovu i Metohiji, a dve godine kasnije, novi tužilac Karla del Ponte optužnicu je proširila za ratne zločine učinjene u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Desetogodišnja vladavina Miloševića završena je krajem 2000. pobedom udružene Demokatske opozicije Srbije (DOS) na izborima za predsednika SRJ. Uhapšen je 31. marta 2001. godine, a izručen Haškom tribunalu 28. juna iste godine - tačno 12 godina posle čuvenog Gazimestana. Haški proces, prekidan više puta zbog Miloševićevog lošeg zdravstvenog stanja, trajao je četiri godine, a okončan je njegovom smrću u 64. godini.
Milošević je tvrdio da je neko u Hagu preduzimao "aktivne i smišljene korake" da uništi njegovo zdravlje i da su, s ciljem da se to prikrije, sudije tog suda odbile da mu dozvole da ode iz Haga na lečenje na kardiovaskularnu kliniku u Moskvi.
Dok su i mnogi bliski saradnici bivšeg predsednika, kao i medicinski stručnjaci, poverovali u teoriju o trovanju, tužilac Tribunala je tokom suđenja više puta tvrdio da Milošević manipuliše svojim zdravljem, odbijanjem da sledi propisani lekarski režim.
Njegovo telo dopremljeno je iz Haga u Beograd 15. marta 2006, a narednog dana je bilo izloženo u Muzeju "25. maj" u okviru muzejskog kompleksa na Dedinju. Istog dana više od 50. 000 njegovih pristalica se okupilo ispred Skupštine SCG u centru Beograda, gde je na pokrivenoj bini bio izložen kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima. Sahranjen je u sumrak u Požarevcu, u dvorištu porodične kuće.
Milošević je iza sebe ostavio suprugu Mirjanu Marković, ćerku Mariju i sina Marka. Marija je, prema svojevremenom pisanju medija, u Crnoj Gori, a supruga Mirjana i sin Marko bili su na poternicama, a i dalje su na nepoznatoj adresi, veruje se u Rusiji.
