Legionari opet osvojili Srem

Mnogi bi nedavno, da su banuli u Hrtkovce, pomislili da se u centru ovog sremskog sela snima neki istorijski ili naučno-fantastičan film. Rimski legionari sa kopljima i mačevima šetali su glavnom ulicom ili sedeli u nekoj od kafana i pili hladno pivo, devojke obučene u duge crvene i bele rimske haljine sa vencima na glavi vozikale su se dvokolicama po selu. Odavali su ih samo mobilni telefoni u rukama.

Legionar u Sremu

Duž ulice su se palile vatre, kulinari su seckali paradajz, papriku, luk i meso, iz kotlića se širio miris čuvenog vojvođanskog paprikaša. Prodavci suvenira u crvenim rimskim togama pokušavali su vikom da nadjačaju muziku i pesmu tamburaša. Na velikoj bini smenjivala su se kulturno-umetnička društva.

U Hrtkovcima je prošle nedelje održana druga po redu kulturno-umetnička manifestacija Rimski dani. Žitelji sela oživeli su davnu prošlost, vreme kada su Rimljani u tom kraju u prvom veku nove ere porobili prastara lokalna plemena i podigli jedan od prvih utvrđenih gradova na svetu koji je bio opasan visokim zidinama i vodom reke Save. Hrtkovčani su najpre osnovali Udruženje građana Rimski dani, a onda delimično uredili arheološki lokalitet Gomolavu, jer se nadaju da će u skoroj budućnosti postati istorijski park.

ČVRGE ZA KOSTURE

Živko Rajaković, jedan od osnivača udruženja, kaže da je Gomolava, ledina pored Save, na samom kraju sela Hrtkovci, u davnoj prošlosti bila centar života u jugoistočnoj Evropi.

- Ljudi su tu živeli još u kamenom dobu, kasnije su otkrili gvožđe i bronzu, počeli da uzgajaju žitarice. Oko prvog veka stigli su Rimljani. Nije čudo što je Gomolava postala već početkom 19. veka svetski arheološki brend.

Od 1905. do 1985. godine arheolozi su u nekoliko navrata prekopali ledinu i odneli u Vojvođanski muzej grnčariju, oruđe, oružje, kopče, šlemove, sve što je preživelo vekove. Gomolavu su od 1985. svi zaboravili, ledina je bila zarasla u travu postala deponija građevinskog materijala i đubreta. Voda Save je menjala tok i pokidala obalu. Očistili smo Gomolavu i sada pokušavamo da spasemo šta možemo, zato smo i organizovali ovu manifestaciju.

Nekoliko kilometara udaljena Gomolava kao da pokušava da se otrgne iz zagrljaja Save. Na samoj je periferiji sela. Od poslednjih kuća do arheološke ledine vodi seoska džada posuta sitnim belim kamenom. Na ivici druma seljani su podigli obeležje, odnosno krajputaš od cigala sa natpisom šta je Gomolava bila i ko je vršio arheološka iskopavanja. Gomolavu su prekopavali meštani Hrtkovaca pod budnim okom arheologa.
Kuća Milana Sušića zadnja je u seoskoj ulici koja vodi do obale Save i Gomolave od koje je posle prekopavanja ostalo samo jedno brdašce. Milan je imao 10 godina kada su u selu stigli arheolozi i zaposlili seoske omladince da kopaju, prevrću zemlju i vade ostatke iz prošlosti.

- I sada se svaki dan popnem na brdo, prisetim se detinjstva i mladosti. U mojoj kući arheolozi su napravili radionicu, crtali su nešto, merili, pisali Seoski momci su svakoga dana dolazili sa ašovima i kopali. Bilo im je lakše nego da rade na njivi, a dobro se zarađivalo, dnevnica im je bila 1.500 dinara, ali dinar je tada vredeo. Sećam se da je nalazište čuvao sada pokojni čika Josa Mikić. Arheolozi su otvarali neke grobove od cigala, a mi smo kosturima lupali čvrge, Josa je imao muke sa nama. Kada sam napunio 17 godina i ja sam se latio lopate i ašova. Rintalo se od zore do mraka, ali su bile slatke i pare koje smo dobijali krajem svake nedelje. Odlazili smo posle isplate na igranku u Dom kulture ili neku kafanu, a seljaci bi vikali: "Stižu mladi ar'olozi!", jer im je reč "arheolozi" bila preteška. U stvari, češće su vikali: "Evo stižu grobari"! - priča Miloš.

ARHEOLOZI ZAVODNICI
I Željko Savatić često na biciklu prošeta do Gomolave, jer je i on kao momak radio na iskopavanju. Priča nam da su pored arheologa na nalazištu radili i studenti i studentkinje arheologije, pa se u jednu od njih zaljubio.

- Ona je bila akademski građanin, a ja seljak. Ma, nisam smeo pošteno ni da je pogledam, a kamoli da joj nešto kažem. Sećam se da su nas arheolozi Bogdan Bruklin, Nikola Tasić i Bora Jovanović često upozoravali da prekinemo kopanje kada naiđemo na nešto tvrdo. Onda smo mi, seoske lole, uvek vikali kada naiđe neka studentkinja: "Stoj, nailazi nešto tvrdo!" Ali, studenti su zavodili naše devojke iz sela, a mi smo bili ljubomorni ko kere.

Milan i Željko se ne sećaju da su Gomolavu posećivali kradljivci arheološkog blaga, kojih je mnogo u Vojvodini i snabdeveni su savremenim detektorima za otkrivanje metala.

- Sve što je vredno iskopano je u prvim arheološkim naletima i odneseno u depoe muzeja. Bilo je nakita, prstenja, zlatnih kopči, najvrednija je rimska zlatna kaciga koja se čuva u muzeju Vojvodine. Posle smo vadili samo grnčariju i kosture. Znam da poneki žitelji Hrtkovaca koji su radili na Gomolavi čuvaju poneki krčag, udicu od kosti, a neki i lobanju sa kojom se igraju deca. Na Gomolavu više niko ne dolazi, nikoga u poslednjih 25 godina nisam video da nešto traži tamo - priča Milan.

U centru sela na bini su se smenjivali izvođači, po kafanama se lumpovalo uz svirku muzičkih bendova, kusao se paprikaš. Jedan od vojnika rimske garde Bata Rajković, obučen u kožni vojnički grudnjak, kožnu kecelju, čizme i sa rimskim šlemom na glavi uzima flašu sa pivom i poteže iz nje.

- Izgoreću, kupam se u znoju, ne znam kako su rimski vojnici nosili ovaj oklop od kože, svaka im čast. Napravili su mi ga ovi naši seoski majstori po nekakvim muzejskim nacrtima. Obećali su da će biti lagan. Kakvi lagan, teži je od gvozdenog. Rimljani su ratovali ovako obučeni, svaka im čast. Jedva čekam da skinem ovo čudo, sednem sa društvom i lumpujem - požalio se na kraju Bata Rajković...