Starica samuje u planinskoj šupi

"Mislila sam da ću umreti, ali nekako izađoh iz snega i ove zime", rekla je novinaru "Vesti" Perka Živanović, starica iz takovskog sela Lozanj koja već decenijama živi u šupi, bez struje, sama, bez igde ikog svog.

ŠUPA U KOJOJ ČAMI: Perka Živanović unosi drva

Već na prvi pogled vidi se da je mesto gde živi Perka Živanović, starica ostavljena na milost i nemilost životu, nekada bilo kućevno mesto.

Stari, napola razvaljen koš za kukuruz, trem ispod kojeg trule bačve i burad iz kojih su već odavno ispale duge i ostali samo zarđali metalni obruči, srušena štala od brvana i šupa u kojoj već decenijama samuje starica Perka, govore da je nekada ovo bilo seosko domaćinstvo u kojem se živelo, radovalo, rađalo, nadalo, sanjalo...

Od svega toga, kao i u mnogim seoskim domaćinstvima u takovskom selu Lozanj ostala su, nažalost, samo sećanja onih koji čekaju poziv za neki, uverena je i Perka, bolji i pravedniji svet.

- Za mojeg čoveka Jezdimira sam došla u vreme drugog rata, ali nemadoh sreće ni sa porodom ni sa mojim domaćinom.

Rodila sam sina koji je umro odmah nakon što se rodio, nismo stigli ni da ga krstimo, a malo posle umre i moj Jezdimir.

Ja sam potpuno nepismena pa i ne znam da ti kažem za godine kada je sve to bilo, ali baš je odavno kako živim sama u ovome što na sve liči, osim na kuću. Ma, ovo nije ni bila kuća, nego prostorija u kojoj smo nekada sušili šljive.

Valjda bi bilo drugačije da mi je bog ostavio sina i da mi je Jezdimir poživeo duže, ali protiv sudbine se ne može.

Da se moglo, i ja bih za njima, ali ne ide to tako jer moraš da sačekaš svoj red, a to se baš odužilo - priča Perka stojeći ispred šupe i izvinjavajući se što se nije malo doterala za slikanje.

Sumorna slika šupe i pustoši u dvorištu Perke Živanović nije ništa u odnosu na sobicu od pet kvadrata u kojoj ovozemaljske dane provodi starica zaboravljena i od društva i od sela.

U jednom kraju sobe je šporet iz kojeg na sve strane izbija dim, nešto posuđa, u drugom kraju je nešto što liči na krevet, zidovi sobe su prekriveni debelim slojem čađi, tegla napunjena kukuruzom u koji je zaboden komad sveće, na zidu slika prekrivena garežom na kojoj su Perka i njen Jezdimir kada su se venčali, i to je sve što se može nazreti u tami nečega što najviše podseća na jazbinu.

U sobičku je i usred dana toliko mračno da je Perki, koja je i polugluva i poluslepa, svejedno da li je napolju dan ili noć.

MRAČNO I PO DANU: Pali sveću jer nema struje

- Ima mnogo zima da mi niko nije prekoračio prag - priča Perka dok pali voštanicu, a struju nisam imala nikada.

- Ranije sam se nadala da će se neko setiti da postoji i Perka i da će mi makar selo u kojem ima mnogo dobrih domaćina pomoći da dovedem struju, ali vremena su takva da se na sevap zaboravilo.

Ranije sam mislila da bi mi uz svetlo bilo lakše, i bilo bi, ali sada mi i ne treba. Pravo da ti kažem, sve mi je jedno da li je dan ili noć.

Ne brojim više, a i ne znam da brojim, dane i godine, no samo čekam kada će sve ovo da se završi i da odem svom Jezdimiru i mom nekrštenom sinu sa kojima sam trebala da budem odavno - kaže Perka.