Ko je ubio Gadafija (4): Tvorac afričkog sna

Cilj Libije, dok joj je na čelu bio Moamer Gadafi, bio je da vremenom potpuno zadovolji svoje potrebe za usevima, a onda sa viškovima da uđe i na evropsko tržište. To se londonskom kartelu, koji se bavi kontrolom svetske trgovine hranom već vekovima, nije nimalo dopalo.

Posebno što je jedan deo svetskih vladara iz senke, porodica Rotšild, pre nekoliko godina već ušla sa jednom velikom investicijom za uzgajanje voća i povrća u Indiju. Naravno, računali su prvenstveno na evropsko tržište. S obzirom na to da bi se u Libiji koristila veoma stara i mineralizovana voda, ovako uzgojeni usevi i voće imali bi daleko bolji kvalitet.

Dakle, Libija je bila na putu da se sama prehrani, a i da ugrozi kontrolisano tržište hranom u Evropi. Ko kontroliše hranu, ima globalnu moć.
 

Velika veštačka reka

Moamer Gadafi je time nekima u Londonu već stao na žulj. Čitava investicija u projekat Velike veštačke reke trebalo je da košta oko 33 milijarde dolara, ali će verovatno biti skuplja, ako ikada bude i završena. Što je još gore za londonski bankarski kartel, finansiranje ovog ogromnog projekta vršeno je isključivo državnim kreditom libijske Centralne banke. Ova banka je sto odsto u vlasništvu države Libije. Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka su zaobiđeni.

Može se već zamisliti kako su to Rotšildi i njihova "filijala", bogataš Džordž Soroš sa svojim investicionim fondovima i ostala slična ekipa teško prihvatili. Toliko teško, da se o ovom libijskom geostrateškom projektu na Zapadu jedva zna. Globalni mediji su ga jednostavno ignorisali. I, to nije sve. Ovaj državni kredit je bio beskamatni jer Kuran zabranjuje pozajmljivanje novca sa kamatom.

Nakon Drugog svetskog rata procvatom biznisa sa naftom ogromna količina petro-dolara je počela da se sliva baš u islamske zemlje, pa se logično postavljalo pitanje gde taj novac plasirati. Tako je još sedamdestih godina prošlog veka počelo osnivanje velikog broja banaka i investicionih fondova po čitavom svetu, posebno u zemljama kao što su Iran i Pakistan, koji su nastojali da posluju u skladu sa islamskim učenjem.

To je bilo specifično islamsko bankarstvo koje nije radilo na principu kamate već neke vrste akcijskog udela. Razvila se i specifična islamska bankarska filozofija. I takvi islamski fondovi bili su daleko podsticajniji za korisnike kredita nego jevrejski, tj. lihvarski. I Gadafi je sa ogromnom količinom novca krenuo sa investicijama, ne samo po Africi, već i u Evropu. I to je bio drugi žulj na koji je neke u Londonu nagazio.

Izvesni Robert Taivo, direktor firme "Whitespace Advisory" koja radi za kompanije širom sveta koje žele da investiraju u Africi, tvrdi da će sada nakon smrti Gadafija u Africi nastati investiciona praznina od oko 31 milijarde dolara godišnje, koliko on procenjuje da je Gadafi ubacivao u razne afričke projekte. Taj jaz bi sada trebalo da pokriju investirori sa Zapada koji na to i čekaju kao zapete puške. U Afriku će ubacivati svoj papir i iznositi produkte rada Afrikanaca i njihove sirovine. Naravno, uz kamatu. Iako govorimo o Gadafiju koji je imao ključ od libijske kase, radilo se praktično o državnoj kasi i novcu koji je bio 100 posto u vlasništvu države Libije. To je novac na koji je Zapad bacio oko, i zbog čega je i usledila intervencija u Libiji.

Najmanje 70 milijardi dolara Libija je na čelu sa Gadafijem ubacila širom Afrike i to bez interesne kamate. Neki pominju i 90 milijardi. Posebno je zanimljivo što je taj novac često išao u regione koji su najsiromašniji i politički najnestabilniji i koji su na taj način bili obezbeđeni od potrebe da novac zajme od zapadnih lihvara i koji bi ih najradije zadužili i uveli u međusobne etničke sukobe, a onda vojno "mirili" i pljačkali. Jer, to je bio njihov, vekovima primenjivan sistem. Tako je libijski novac sprečio da se razviju sukobi pobunjenika i vlade na severu Malija. Ova država je godinama pod pritiskom radikalnih islamista, posebno vehabijske Al Kaide i od Zapada naoružanih pobunjenika. Obaranje vlade 2010. sprečio je upravo Gadafi koji je tamo dobio podršku velikog broja ljudi.

U Centralnoafričkoj Republici je Libija je još 2001. sprečila da "pobunjenici" sruše vladu. (Nije teško pogoditi ko sve finansira i podbunjuje afričke "pobunjenike"). U Nigeru je Gadafi takođe pomogao da se učvrsti nestabilna vlada, uz beskamatnu pozajmicu od 100 miliona dolara. Libijskim parama je rađen je i autoput preko Sahare, koji još nije završen i u koji je uloženo 100 miliona evra, kao i u naftna postrojenja. Libija je 2007. u Sirtu bila domaćin potpisivanja mirovnog sporazuma zavađenih strana u Čadu. Time je Gadafi i ovoj zemlji doneo mir i preduslov za ekonomski prosperitet. U Etiopiji se nalazi sedište Afričke unije koja se održavala najviše uz pomoć novca iz Libije (oko 15 posto fonda je punila Libija).

Afrička unija je bila zamišljena kao telo koje treba da Afriku izvede iz dužničkog i svakog drugog ropstva. Oil Libdža je čak kupila 2008. kompaniju "Shell Ethiopia", koju su osnovali Englezi, i zadržala sve zaposlene. I tamo je sprečen međuetnički konflikt između Eritreje i Etiopije. Mirovna misija Afričke unije je u Somaliji intervenisala sa 8.000 vojnika kako bi slomila takozvanu islamsku radikalnu pobunu u Mogadišu. Somalija je dobila 2008. godine libijsku investiciju preko Sahel-Saharan Investment i Trade Bank za gradnju puteva i mostova.

 

Na putu izbavljenja

Mauritanija ima prema Libiji dug oko 200 miliona dolara, a Libija je otpisala 50 miliona dolara pod uslovom da se tamo izgrade bolnica i univerzitet koji treba da se nazove po Gadafiju. Libijske investicije su ušle i u Gambiju. Na taj način Moamer Gadafi je postao lider čitave Afrike koja je počela da se zeleni i samostalno razvija posle dugih decenija surove pljačke koju su sprovodili trgovci Londona. Može se samo zamisliti užas drevnih kolonizatora, stacioniranih u londoskom poslovnom središtu, Sitiju. Gadafi je za njih bio mali afrički crv koji ih je nagrizao iznutra. Zato je premijer Velike Britanije Toni Bler dobio specijalan zadatak.