Rad do smrti (3): Kad primim koverat, rasplačem se
Seljak nije lako biti, a najgore od najgoreg je paor sa poljoprivrednom penzijom. Loša poljoprivredna politika odavno nagriza selo kao sona kiselina. I srpski seljak boluje od hroničnih bolesti, ali nema dovoljno novca ni za skupe lekove, ni za laboratorijske analize. Penzije su mizerno male, od 4.000 do 8.000 dinara, a dodatan problem je i neredovnost isplata te seljačke crkavice, kako mnogi seljaci nazivaju "zaslužena primanja od države".
Radenko Milovanović iz sela Poljanice kod Ljiga ima 70 godina, a dvadeset godina je redovno uplaćivao za sebe i svoju suprugu Koviljku svaka tri meseca u proseku 40.000 dinara u državni penzioni fond. Oboje sada dobijaju po 8.000 mesečno.
- Primorani smo da i sada radimo teške poslove da bismo preživeli. Obrađujemo zemlju, baštu, gajimo stoku, ja dva puta nedeljno prodajem sir, kajmak i rakiju na nekoj od beogradskih pijaca. Imam traktor, pa nadničim na tuđim imanjima kada me pozovu, a zovu me sve ređe jer sam star. Kod lekara supruga i ja idemo retko i to samo kada je nešto hitno i jako opasno. Život je nikakav za seljaka, ko je na nogama, taj se snađe jer može da radi, a ko je na selu bolestan, može samo da čeka da umre - veli Radenko.
Radovan Marković iz sela Trudelj na planini Rudnik živi sam na svom imanju. Supruga Darinka mu je umrla ove godine, sinovi se zaposlili u Milanovcu i Beogradu, a on već gazi 78. godinu.
Rad do smrti
|
- Dok sam bio mlađi, radio sam i kao poljoprivrednik i kao građevinski radnik. Izdale su me i noge i ruke. Od težačke penzije ne mogu da živim i preživim, da mi nije sinova koji pomognu koliko mogu, ne znam šta bih. Imam tri krave koje muzem, pored kuće sam napravio plastenik za povrće, a imam i veliki šljivik, pa mi komšije pomognu da ispečem rakiju koju prodam. A zimi kad sneg zaveje planinu, putevi na Rudniku su loši, autobus do Gornjeg Milanovca vozi jednom dnevno, tako da i ne pomišljam da odem kod lekara - kaže Radovan.
Milena Ristić, živi sama na svom imanju između sela Liplje i Moravci, nadomak Ibarske magistrale. Nikada se nije udavala, nadničila je na svom i tuđim seoskim imanjima, njen pokojni otac Života je sa porezom uplaćivao i za nju dažbine za penziono i invalidsko osiguranje, pa može da se pohvali da je penzioner.
- Imam 71 godinu i nemoćna sam. Kad primim penziju, ja se rasplačem. Potrošim je na kupovinu drva, ulja, šećera i brašna, platim struju...
Radnik bez stažaDragiša Stojanović se rodio i odrastao na Umci, mestu nadomak Beograda. Po zanimanju je metalo-strugar, radio je u desetak firmi, ali je iako ima 60 godina godinama je nezaposlen!
|
