Dobrovoljačka - zločin bez kazne
Treći maj 1992. za generala Unprofor-a Luisa Mekenzija bio je "najgori dan u njegovom životu", za generala JNA Milutina Kukanjca dan kad je hteo da "ubije prvo Aliju Izetbegovića pa sebe", a za Izetbegovića dan kad su "muslimani konačno pobijedili strah od četnika".
Priča koja se završila masakrom u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, počela je dan ranije: 2. maja 1992. intenzivirani su napadi na Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) u Sarajevu, a JNA je na sarajevskom aerodromu zadržala delegaciju koju je predvodio Alija Izetbegović, ratni predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine.
Izetbegović se vraćao se sa pregovora u Lisabonu, gde je portugalski diplomata Žoze Kutiljero poslednji put, bezuspešno, pokušao da spasi svoj mirovni plan za bivšu središnju jugoslovensku republiku.
Kutiljero je predlagao "konstitutivne jedinice", zasnovane na "nacionalnim principima", ali bez promene granica. Izetbegović je prvo potpisao mirovni plan, pa se predomislio.
(Arhivski snimci pregovora koji su prethodili polasku kolone i napadu, iz filma “Mjesto zločina”)
Uhapšenog Izetbegovića JNA je 2. maja sprovela u kasarnu u Lukavici.
Ejup Ganić obavestio je generala Snaga Ujedinjenih nacija za zaštitu (UNPROFOR) Luisa Mekenzija da je "Izetbegović kidnapovan".
Kanađanin Mekenzi je istovremeno od svog oficira dobio i informacije da su pripadnici Teritorijalne odbrane (TO) BiH napali Dom JNA u Sarajevu, gde su poginula tri oficira, te da "najveći deo grada gori".
Mekenzi i predstavnik Evropske zajednice Kolm Dojl uputili su se u Lukavicu.
Mekenzi je svoj dnevnik 3. maja započeo rečenicom "Ovo je najgori dan u mom životu".
U Lukavici, Izetbegovića je zatekao na telefonu, na liniji s komandantom Druge armijske oblasti JNA Milutinom Kukanjcem.
"General Kukanjac sada insistira da mu se dozvoli da izvuče svoje ljudstvo, njih 400, u zamenu za moje oslobađanje", rekao je Izetbegović Mekenziju.
General odgovorio je da to ne dolazi u obzir, jer nije mogao preuzme odgovornost za toliki broj ljudi.
Izetbegović ga je pogledao i rekao: "Generale Mekenzi, ne brinite. Ja ću preuzeti odgovornost za bezbednost JNA".
Mekenzi u svojoj knjizi "Peacekeeper Road to Sarajevo" piše da je tad upitao Izetbegovića da li garantuje za vojnike. Izetbegović je potvrdio. "Okej, hajde da pokušamo", rekao je Mekenzi.
Kao "garancija", u kasarni u Lukavici ostali su Kolm Dojl i Izetbegovićev telohranitelj, a Mekenzi, Izetbegović i njegova ćerka Sabina su, uz pratnju obezbeđenja UNPROFOR i 20 praznih kamiona JNA, krenuli ka Komandi u centru Sarajeva, na Bistriku.
Planirano je da se u prazne kamione ukrcaju vojnici. Izetbegović i ćerka bili bi u koloni, u blindiranom vozilu, a zatim bi se izdvojili i krenuli ka Predsedništvu. Mekenzi bi sa kolonom JNA nastavio put Lukavice.
Mekenzi, Izetbegović i ćerka stigli su u Komandu oko 17,30. Prvi deo dogovora je ispoštovan, činilo se da je sve uredu.
General Mekenzi tad je primio uznemirujući poziv iz štaba UNPROFOR: "Dogovor je propao, tvrdi (Ejup) Ganić".
"Dođavola, o čemu pričate? Imam ovde bosanskog predsednika i njegovog komandanta Teritorijalne odbrane (koji je došao da bi bio pratnja Izetbegoviću do Predsedništva) i oni su garantovali bezbedan prolazak konvoju", odgovorio je Mekenzi.
Otrčao je do Izetbegovića, upitavši ga kome da veruje - njemu ili Ganiću. "Nema problema, generale Mekenzi. Imate moju reč i reč našeg komandanta", odgovorio je Izetbegović.
Mekenzi je naložio svom štabu da o polasku kolone obavesti Ganića.
Dva "ključna igrača", Izetbegović i Kukanjac, smešteni su u isto vozilo.
Vojnici su ušli u kamione. Kolona je krenula dogovorenom rutom. Mekenzi se seća da je usput, u okolnim ulicama i na prozorima zgrada, video spremne pripadnike TO.
"Naređenje svim jedinicama, naređenje svim jedinicama - konvoj ne smije proći… Pripremite Molotovljeve koktele…", zabeleženo je "presretnuto" naređenje koje je teritorijalcima i ostalim naoružanim grupama stiglo preko radio veze.
(Arhivski snimci vojne kolone i posledica napada, iz filma “Mjesto zločina”)
Dok se kolona približavala reci, začuo je pucanj. Mekenzi je izašao iz svog vozila i otrčao u pravcu kolone. Posle prvog hica, započela je i mitraljeska paljba.
U koloni je bio pukovnik JNA Slavoljub Belošević, koji priča da je kroz Dobrovoljačku mirno propušteno desetak vojnih vozila. Kad je ostatak kolone, sa oko 200 vojnika, stigao do mosta Drvenija, osuta je paljba iz pešadijskog oružja, sa Bistrika i iz pravca reke Miljacke.
Sa svih strana vojsku je okružilo više od 2.000 "zelenih beretki", "teritorijalaca", policajaca, naoružanih civila. Na vojsku je pucano i sa prozora obližnjih kuća, a zatim je kolona zasuta paljbom iz ručnih bacača, "zolja", "osa".
General Mekenzi je, sa još jednim oficirom, trčao ka mestu udaljenom pedesetak metara, na kojem se odigravala najžešća gužva: video je "teritorijalce" kako guraju puščane cevi kroz prozore civilnih automobila iz konvoja i pucaju u ljude koji su bili unutra.
"Videli smo krv koja lije sa vetrobrana tih automobila… Kad smo došli do grupe od dvadesetak pripadnika TO, shvatili smo da su automobilom preprečili put i presekli konvoj. Vojnici JNA su bespomoćno sedeli u stražnjim delovima kamiona, a pripadnici TO od njih su zahtevali da bace oružje i vojnu opremu. Jedan pripadnik TO, kojem su za zubima visile dve bombe, pretio je da će treću bombu baciti u kamion - ako vojnici ne požure s predajom oružja".
Prema pukovniku Beloševiću, vojnicima je preko megafona naređeno da legnu na asfalt, sa rukama iznad glave, licem nadole. Oficire su šutirali čizmama i kundacima.
"Naredili su mi da se skinem, sve osim donjeg veša. Video me jedan od njihovih komandanata, Zoran Čegar, koji je bio moj drug. Zamolio sam ga da pomogne ranjenom (pukovniku Ratku) Katalini. Dao nam je vozača, kojem je naredio da Katalinu odveze u bolnicu, a mene kući. Vozač nije poslušao. Završio sam na ispitivanjima."
(Arhivski snimci vojne kolone i posledica napada, iz filma “Mjesto zločina”)
Kroz kolonu je "proletelo" vozilo vojne hitne pomoći. Mekenzi priča kako je vozač svirao i jurio malo po putu, malo po trotoaru, pokušavajući da nikoga ne zgazi.
Suvozač je otežavao vožnju, stalno padajući na rame vozaču. "Kad su se približili, video sam da je pukovnik (suvozač) pogođen i da mu fali pola lica… Bio je mrtav, ili je umirao", opisuje tu scenu Mekenzi.
Pukovnik Duško Kovačević bio je baš u tom sanitetskom vozilu. On i vozač jedini su preživeli napad. Oficir, suvozač iz Mekenzijeve priče, bio je pogođen u glavu.
"Kad je pogođen, razneti komadi njegovog mozga prsnuli su me po licu", opisao je taj trenutak pukovnik Kovačević.
Na Mekenzijev zahtev, Izetbegović je otvorio krov svog vozila i pojavio se pred "teritorijalcima". Rekao im je da je sve dogovoreno sa UN, ubeđujući ih da prestanu pucnjavu rečima: "Dogovoreno je sa UNPROFOR-om, svijet je to".
Kukanjac, koji je i u trenutku napada bio u vozilu sa Izetbegovićem, ispričao je kasnije da je, kad je uvideo da je izigran, "hteo odmah da ubije Izetbegovića, a zatim i sebe".
Ugljenisana, deformisana tela ubijenih ostala su da leže u Dobrovoljačkoj…
Mekenzi priča da je, tek kad je pucnjava konačno prestala, shvatio da je 200 vojnika nestalo, ali je pretpostavio da su prešli u rejon pod srpskom kontrolom, južno od mesta zasede. Kasnije je otkrio da su uhapšeni.
Kilometar dalje, Izetbegović i ćerka Sabina su, po dogovoru, prebačeni u drugo oklopno vozilo i pošli prema Predsedništvu.
Na prvom kontrolnom punktu "teritorijalaca", Mekenzi je pitao šta se dogodilo, a jedan mu je odgovorio da je "primljeno naređenje od nekoga u Predsedništvu da napadnu konvoj".
"Nikad nismo utvrdili ko je to naredio, ali ja mislim da je potpredsednik Ganić dao 'zeleno svetlo' za napad", kaže Mekenzi. I danas je uveren da se masakr u Dobrovoljačkoj desio mimo volje Izetbegovića. Za Ganića kaže da mu "nikad nije verovao".
Ganić, koji je tokom dvodnevnog odsustva Izetbegovića obavljao dužnost predsednika Predsedništva i vrhovnog komandanta, ispričao je u jednom intervjuu da je do "incidenta" došlo pošto su u Dobrovoljačkoj bile "razne grupe kojima je bilo nemoguće komandovati".
Jovan Divjak, brigadni general Armije BiH, vratio je 1997. čin Izetbegoviću uz pismo u kojem je objasnio da to čini zbog zločina koji su tokom rata činjeni nad sarajevskim Srbima, a koje su vlasti u Sarajevu prećutkivale.
Divjak je u pismu podsetio i da se "teritorijalcima" pridružio aprila 1992, te da je bio "aktivan učesnik događaja 3. maja u Dobrovoljačkoj ulici". U jednom kasnijem intervjuu, Divjak je tvrdio da je lično "sprečio najgori masakr" u Dobrovoljačkoj, "vičući preko megafona i naređujući prekid vatre".
"Nažalost, na Palama su montirali kasetu kao da sam ja, navodno, naredio vatru", rekao je Divjak.
Posle pucnjave u Dobrovoljačkoj, većina preživelih vojnika je zarobljena i sprovedena u sportski dom "Partizan" u Mis Irbinoj ulici i u Centar službi bezbednosti, a potom u centralni i druge zatvore u Sarajevu.
Vojnici su tvrdili da su u "Partizanu" batinani - naređivali su im da potrbuške legnu na pod, a onda ih tukli gumenim palicama. Ranjenici su prebačeni u bolnicu "Koševo".
Posle intervencije generala Mekenzija, 26 sati kasnije većina je oslobođena i prebačena u kasarnu u Lukavici.
Pukovnik Belošević nije bio te sreće. U zatvoru je ostao deset dana, dok nije razmenjen za četvoricu muslimanskih oficira.
"Tukli su me i ucenjivali. Tražili su da se preko Televizije Sarajevo obratim građanima, da kažem da je JNA 'srbočetnička vojska' i da je osudim, pa će me odmah osloboditi. Držali su me stojeći 12 sati, celu noć, sa reflektorom uperenim u glavu, tri centimetra ispred očiju. Ako bih okrenuo glavu, s te su me strane udarali. Bezbroj puta sam pao u nesvest, a kad sam tražio pomoć, vadili su mi jezik iz usta, prinosili kamu i pretili da će ga odseći", priča Belošević koji je od torture skoro oslepeo.
Vid mu je spasio vojni lekar i stari prijatelj Hajro Bešlić. Dok ga je lečio, s Beloševićem nije smeo da progovori ni reč.
U krvavom sarajevskom vikendu, 2. i 3 maja 1992, ubijena su 42 vojnika i oficira, 73 ranjena, 215 zarobljeno…
Alija Izetbegović je u svojim memoarima 2. maj nazvao "danom kad smo konačno pobijedili strah od četnika".
"Nemamo više tog straha, ne bojimo ih se više, a desetine godina patili smo od tog kompleksa, koji je bio poguban… Drugi maj 1992. u Sarajevu (u Tuzli će to biti 15. maj 1992,) pokazuje da su neki psihološki okovi skinuti".
U Tuzli je, po optužnici podignutoj u Beogradu, u napadu na kolonu JNA ubijeno 93 njenih pripadnika.
Francuski general Filip Morion svedočio je februara 2004. u Haškom tribunalu, na suđenju Slobodanu Miloševiću.
Na pitanje da li se seća Dobrovoljačke, Morion je rekao: "Da. To je bio masakr".
Upitan kako je počela srpska opsada Sarajeva, Morion je kazao: "To je bilo 2. maja 1992, pošto su komanda i regruti JNA okruženi u kasarni Maršal Tito, a JNA pokušavala da se 'izvuče'".
Pod opsadom je, kako je rekao, prvo bila JNA, a "opsada Sarajeva je ustvari bila odgovor na to".
Mesto zločina u Dobrovoljčkoj je, tri dana kasnije, posetio i Mark Gulding, podsekretar UN zadužen za sve mirovne operacije u svetu.
Gulding je izjavio da je "na sopstveni zahtev obišao mesto naročito užasnog incidenta u nedelju, u kojem su vojnici JNA hladnokrvno ubijani", nakon što su komandanti TO BiH prekršili obećanje dato predstavnicima UNPROFOR o bezbednom prolasku vojne kolone.
Guldingove izjave seća se i Mekenzi: "Nekoliko meseci kasnije, kad sam zauvek napustio Sarajevo, bio sam iznenađen kad sam otkrio kako je malo ođeka u svetskim medijima imala oštra Guldingova izjava. Nisam mogao da ne pomislim kako bi, da je JNA napravila takvu zasedu 'teritorijalcima', umesto obrnuto, to bilo na naslovnim stranama svih novina."
