Youtube/Duklja-Zeta-Crna Gora
Knjaz Danilo

Kuće koje su bile protivne Danilovu proglašenju knjazom, piše u svojim „Memoarima“ vojvoda Simo Popović – najviše su stradale. „A od tijeh najviše kuća Đuraškovića na Ceklinu. Glava njoj i Riječkoj nahiji bijaše Serdar Filip Đurašković, junak, čovek, znan i čuven u svu Crnu Goru i kuća mu glavarska od pamtiveka…“

Prkosni Serdar

– Serdar Filip Đurašković je bio sila od čoveka i nije bilo niti je nastajalo onakvoga Crnogorca. I knjaz mi je često o njemu govorio s oduševljenjem (misli na knjaza Nikolu, prim. B. S), ali nasamo, nikada pred drugim Crnogorcima. Sva nahija Riječka slušaše ga ka jedan čovek, a vladika ka da mu je otac bio, govoraše knjaz.

Serdar Filip nije bio protivnik Danilu, ali nije pristajao da bude knjaz. On je hteo da Vladičanstvo ostane u Crnoj Gori. A kad se Danilo vratio iz Rusije kao knjaz rekao je: „Neka mu je sretno! Ali mu ja nikad neću poljubiti ruku.“ I nije. Nije već ni iziša nikad na Cetinje. A održao je tu reč i onda kada mu knjaz Danilo dođe jednom u pohode na Ceklin. Dočekao ga je i ugostio lepo i celu veliku pratnju njegovu, ali mu ne poljubi ruku i ne reče mu nijednom „Kneže“ ni „Gospodare“.

Đuraškovići su to skupo platili. Raseliše se po belom svetu… Oduze im se serdarstvo i vojvodstvo, koje je od pamtiveka bilo našljedno u njihovoj kući…“

A o okrutnosti knjaza Danila i dokle je bio spreman da ide u obračunima sa neistomišljenicima, posebno govori jedna grozomorna priča iz Bjelopavlića koju je od zaborava sačuvao pamtiša i leporek, pokojni Dragutin – Drago Filipović, pukovnik Jugoslovenske narodne armije, a reč je o tragediji bjelopavlićkog plemenskog kapetana Stevana Điknića, odnosno Stevana Điknina, kako je bio poznat u narodu:

– Stevan je bio posmrče. Otac mu Lazar poginuo 1780. godine na Morači u boju sa Turcima i sina mu, kako je to tada bio običaj, zvali Stevan Điknin, tim više što je Đikna izgleda bila čovek-žena, dobra i od dobroga da nije bilo sramota da joj se sin po njoj kazuje. I Stevan stasao u dobrog čoveka i junaka koji je stekao kapetanski čin na sablji i pušci tako da ga je i Njegoš opevao u „Ogledalu srpskom“.

Surova osveta

Stevanu Đikniću se, međutim, nije dopadao Zeko Mali i nije to ni krio – otvoreno je govorio i prvenstvo davao Peru Tomovu. Knjaz nije takve trpio i brzo je smislio kako da mu se osveti, da opameti i njega i druge. Dva Stevanova sina, Gošo i Tiodor, bili su tek pristasali, ali već oglašeni kao hajduci i junaci bez mane i straha. Knjaz Danilo ih, međutim, oglasi krivima – da oni pored Turaka ubijaju i Crnogorce, i osudi ih na smrt. Kada su na zbor Bjelopavlovića došli i Gošo i Tiodor perjanici ih očas pohvatali, povezali i poveli na kapetanski sud na Prentinu glavicu. A presuda se odmah znala: ko tamo krene taj se neće kući vratiti niti glave nanositi… Usput, dok su ih sprovodili, komandir perjanika udari Goša i brekne mu: „Živni, pogani od pogani!“

Gošo, koji je i za manje trzao oružje i skidao glave, a bio izuzetna ljudska snaga, segne, raskine veze na rukama i zgrabi komandira za grlo da ga zadavi i zubima zakolje. Spasu ga ostali perjanici – pripucaju i ubiju Goša i ispod njega jedva živog izbave svog komandira.

Iako svezan, Gošov brat Tiodor iskoristi tu gužvu i strku i pobegne prema selu Kolašinovićima. Ali, bio je zle sreće. Kad je izgledalo da je umakao i uneo glavu, pukne mu gatnjik na gaćama, a on sa rukama sveznim na leđima nit mogao gaće dići nit se njih kako kurtalisati. U tome naiđe jedan komšija i bližnji mu rođak. Tiodor se ponada da ga je ogrejalo sunce, da će mu on pomoći da se kurtališe nevolje i izbavi glavu, ali rođak zaboravi rođaštvo i Tiodora preda perjanicima koji su pristigli u potrazi za njim.

Tiodora, naravno, odmah streljaju na Prentinoj glavici i onda i njega i brata mu Goša, po naređenju knjaza Danila, obese da vise tu za petnaest dana kao opomena svim ostalim Bjelopavlićima kako će proći oni koji su nepokorni i neverni gospodaru sa Cetinja.

Okamenjena majka

Povešanim Stevanovim sinovima, Goši i Tidoru, niko se za petnaest dana nije smeo primaći sem njihove ojađene majke koja je svakoga dana dolazila iz sela Laća, udaljenog oko sat i po hoda, da brani mrtve sinove od muva, a bilo je, kažu pravo letnje vrijeme. Došla bi, vele, poklonila im se i svaki put ponovila:

„Gošo, Tiodore, okamenite se…!“

Gošo i Tiodor se, naravno, nisu okamenili, ali se okamenila njihova nesrećna majka kojoj za sve vreme niko nije video suze ni čuo glasa već je svoju muku i tragediju, poput majke Jugovića, podnosila stoički i junački i nije dopustila da joj se dušmani naslade.

Bjelopavlići su se kasnije ipak okupili na Prentinoj glavici i rešili da idu kod knjaza i kažu mu da je na pravdi božjoj tako krvnički kaznio Stevana Điknina, pobio mu sinove i uzeo kapetanski čin, njemu, junaku iz pesme. Nije, naravno, bilo lako izaći pred Zeka manitog i kazati mu da je pogrešio, ali druge nije bilo, nepravda se morala nekako popraviti.

Za čudo, Danilo im je poverovao i obećao da će kapetanski čin dati Stevanovom najmlađem sinu Marku. Nažalost, Marko je vrlo mlad umro od kolere – i on i otac mu, nesrećni Stevan – zaključuje svoje kazivanje pukovnik Dragutin – Drago Filipović.

Lukavi zločin

Da bi pohvatao takve gorske vukove, kao što su Gošo i Tiodor, Danilo se poslužio lukavstvom. Poslao je perjanika kod kapetana Toka Nikina Šaranovića i naredio da zakaže zbor Bjelopavlića kod crkve na Jelenku, računajući da će tu, ne sluteći zlo, doći i sinovi Stevanovi. Tako je i bilo.

Sutra: 160 godina od ubistva knjaza Danila Petrovića (6): Očeva puška neće na sina