51-01
80 + 20 + 8 + 11

ZAŠTO DRŽAVLjANI SRBIJE KOJI ŽIVE U KANADI 16. MARTA NEĆE GLASATI?

Poruka nove generacije majci Srbiji

Vlast u Beogradu nastoji da marginalizuje srpsku dijasporu jer im se ne sviđa što ne može da je ucenjuje i koristi za svoje bedne partijske i lične, profitabilne interese, ocenio je pre nekoliko meseci Miodrag Dangubić, predsednik SNO za Kanadu

Agencijska vest da državljani Srbije koji žive u Kanadi, neće glasati na vanrednim parlamentarnim izborima 16. marta, zbog veoma malog broja prijavljenih birača na tri predviđena biračka mesta (Ambasada u Otavi, Generalni konzulat u Torontu i Počasni konzulat u Vankuveru) nije mnogo iznenadila bolje poznavaoce (ne)prilika u srpskoj zajednici ove velike zemlje. Niko ne zna koliko Srba ima u Kanadi, ali od više desetina hiljada onih koji imaju pravo glasa, da se ne prijavi ni stotinu po biračkom mestu (koliko je minimalno potrebno da bi ono bilo otvoreno 16. marta) razlog je da se država Srbija zamisli (ako ne i zabrine) za stanje duha sopstvenog rasejanja u Kanadi.
Na prvi pogled čini se da oni koji su na čelu Srbije svih ovih godina (a glasanje u dijaspori počelo je 2004) baš i ne haju mnogo za glasove svojih sunarodnika u Kanadi. Zamislite samo srpskog glasača iz Vindzora, koji ako želi da glasa, tog dana mora da prevali blizu hiljadu kilometara do Toronta i nazad, samo da bi zaokružio ime liste koja mu se u datom momentu čini najboljom za prosperitet majke Srbije. Malo je takvih koji su spremni na takvu žrtvu.
Na jednom popularnom portalu čitamo žive diskusije na ovu temu: izaći ili ne na izbore. Izdvajamo samo neke komentare, koji možda najbolje oslikavaju atmosferu o pasivizaciji srpske dijaspore u Kanadi:
“Zašto je rad sa strankama u Generalnom kozulatu u Torontu u najgluplje moguće vreme – od 10 do 13? Pa nije nam ovo socijalistička samoupravna Jugoslavija u kojoj se moglo izlaziti s radnog mesta kad se kome ćefne!
Da li Konzulat postoji radi nas ili radi konzularnog osoblja? Moraju nam izaći u susret i omogućiti tzv. rad sa strankama makar jednom nedeljno u vreme u kom to ima nekog smisla.
Neverovatno da se jednom diskutanti oko nečega slože…glasa se u zemlji u kojoj živiš i plaćaš porez. Kako ja odavde mogu da znam šta je za Srbiju bolje, kad ne mogu da osetim posledice svog izbora… Jedino oni tamo mogu da me kunu što se petljam gde mi nije mesto. Nema glasanja, za to jedino mogu da glasam. Oko 60 odsto naroda u Srbiji ne izlazi na glasanje a šta onda mi da kažemo. Pre bih rekao da svi mi koji smo izašli iz Srbije, odnosno tada SFRJ, imamo više šanse da odemo na mesec, nego da glasamo na izborima u Srbiji.
Mi smo Srbi, jedino kad treba para, pa onda političari udare staru pesmu o našoj dijaspori.
Iako sam rođeni Beograđanin, nema me u knjizi državljana. Kažu, ko nama garantuje da si ti Srbin. U Beogradu živi preko 100 hiljada Šiptara, Roma i Hrvata koji imaju sva prava i državljanstvo, a ja rođeni Srbin jednostavno brisan.”
Tako kažu diskutanti na internet portalu, koji se ne potpisuju svojim imenom i prezimenom.
A evo šta je o odnosu dijaspore i matice rekao Miodrag Dangubić, predsednik Srspke narodne odbrane, pred tri hiljade Srba, na Srpskom danu, na imanju Sveta trojica u Binbruku, početkom jula prošle godine:
“Mi, Srbi iz Kanade, poručujemo patriotskim snagama u otadžbini da smo spremni, u meri mogućeg, da stanemo u stroj odbrane nacionalnog bića” – poručio je Dangubić. – Uspeli smo da se medijski nametnemo i u otadžbini i da i tamo prenesemo stavove Srba iz Kanade. Mnogima se to nije svidelo, pa su nas sa važnih adresa u Beogradu, ali i u Podgorici, proglasili za ekstremiste i četnike samo zato što ih podsećamo ko smo, ili bar ko bi trebalo da budemo i što ih podsećamo kako bi trebalo da radimo na pitanjima od sveopšteg značaja, važnim za postojanje srpskog naroda. Ako među nama ima četnika, ne stidimo se toga, jer znamo, da je ideja četničkog pokreta pobedila, ne bi danas igrala šota u portama najvećih srpskih svetinja, niti bi Lika, Kordun, Banija, Slavonija, Dalmacija i druge vekovne srpske teritorije danas ostale bez Srba, ne bi strepeli oko Vojvodine, Starog Rasa i Republike Srpske.
Naši kritičari iz otadžbine ne razumeju da je danas u svetu na sceni jedna nova generacija srpske emigracije, koja se očajnički bori da prevaziđe otadžbinske podele, sačuva srpsku tradiciju, jezik i kulturu. Umesto da nam pomogne u tome, vlast u Beogradu nastoji da marginalizuje srpsku dijasporu, jer im se ne sviđa što ne može da je ucenjuje i koristi za svoje bedne partijske i lične, profitabilne interese, istakao je Dangubić.
Za kraj ovog pokušaja da se objasni zašto u Kanadi Srbi 16. marta neće glasati na vanrednim parlamentarnim izborima, prenosimo još jedno mišljenje anonimnog diskutanta sa internet portala:
“Samo onaj Srbin koji je digao ruke od sebe i od svog života (ili je na dobrom putu da to učini), dići će ruke od svoje matice – Srbije.
Živeće kao brod bez sidra i luke. Dobra vest je da nikad nije kasno da se dozovemo sebi. A kad se to desi – onda nas više nikad i niko neće navući na tanak led. Znaćemo ko smo, šta smo, i gde pripadamo.”

Vojo MAČAR

Šta će ti kad si u Kanadi?

“Pre nekoliko godina, poče ista propaganda, glasajte Srbi u dijaspori.
Iz konzulata mi kažu da ne mogu da glasam bez državljanstva.
Da bih dobio državljanstvo treba mi taj broj iz matične knjige, ili šta već, koji nije ni postojao kad sam bio tamo.
Kažu da ga tražim u poslednjem mestu prebivališta.
Neki prijatelji sa vezama reše da pomognu, pa hajde u opštinu Savski Venac u Beogradu, da traže sve te dokumente.
Tamo kažu da me kod njih nema, nego da odu na Voždovac, gde sam rođen.
Na Voždovcu kažu nemaju me na spisku .
Pošaljem im kopiju lične karte iz 1966., kažu to ne važi.
Pošaljem kopiju pasoša iz 1967, kažu ni to ne važi bez tog famoznog matičnog broja.
Pošaljem krštenicu, pogledaju je i kažu da ni to ne važi, jer su me krstili u voždovačkoj crkvi 1948, pa sam zaveden samo u crkvene matične knjige a ne i opštinske.
Navodno te knjige su u nekom podrumu, negde na Dušanovcu, i ko zna u kom su stanju, jer koga one interesuju.
Na kraju lepo rekoše u opštini, a kog vraga mi treba srpsko državljanstvo kad živim u Kanadi?
Posle toga i sam pomislih, da su u pravu”, piše razočarani Srbin na jednom srpskom portalu.

Ni ambasadora, ni konzula

Koliko državni vrh Republike Srbije brine o srpkoj zajednici u Kanadi govori i podatak da u ovoj velikoj i razvijenoj zemlji već više od godinu dana, otkako je povučen ambasador Zoran Veljić, Srbiju u Otavi predstavlja otpravnik poslova Mirjana Šešum Đurčić.
Nije bolja situacija ni u Generalnom konzulatu u Torontu, jer od leta prošle godine, otkako je u Beograd povučen generalni konzul Vladimir Pavlov, sve poslove obavlja konzul Spasojer Milićević.

Teraju nas od sopstvenog korena

– Srpska dijaspora je i prošle godine poslala zemlji Srbiji više milijardi dolara, ali se srpska vlast diči samoubistvenim kreditima zapadnoevropskih banaka, kao dokazom svoje sposobnosti, bez obzira što je narod u siromaštvu i bedi. I na tom primeru ova vlast je pokazala opravdanost predačke poruke: “Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara,”!
Ignorišući milione srpskih glasova u dijaspori, Vlada u Beogradu otkida sopstveno tkivo i tera nas od svog korena i roda u naručje tuđih kultura. Srpska narodna odbrana, kako joj samo ime kaže, učiniće sve da se srpski rod odbrani od toga”, rekao je Dangubić.