ISKUSTVA MLADIH POVRATNIKA IZ SVETA
ZAŠTO SE POSLE DECENIJE BORAVKA U AMERICI JOVANA RUŽIČIĆ OSEĆA U OTADžBINI KAO “LjUBIČASTI SLON”

Da si vredela,
ne bi se vratila!

x Nailazimo na zatvorena vrata, ali ne zato što ne vredimo, već što su iza vrata na koja kucamo zabrinuti za sopstvene pozicije na kojima su se i našli da ne bi talasali, kaže sagovornica “Vesti”

“Zašto si se vratila u Srbiju”, bilo je prvo pitanje prijatelja, Beograđanki Jovani Ružičić kada je, posle 11 godina školovanja i rada u Americi zakoračila na aerodrom “Nikola Tesla”.
– To me i danas svi pitaju, iako je prošlo četiri godine i ne veruju kada im kažem da sam se vratila, jer želim da živim u zemlji gde sam rođena – počinje životnu priču Jovana, koju brojne prepreke na profesionalnom planu nisu pokolebale u odluci da ostane u domovini.
Ni ignorantski odnos države prema inostranim diplomcima, ni činjenica da joj Srbija ne priznaje prestižne diplome sa najpoznatijih svetskih univerziteta.
– Ponašaju se u stilu ‘da si vredeo ne bi se vratio’. Nailazimo na zatvorena vrata, ali ne zato što ne vredimo, već što su oni iza tih vrata na koja kucamo zabrinuti za sopstvene pozicije na kojima su se i našli da ne bi talasali. To su ljudi ispod proseka u državnim institucijama i preduzećima koji ne prihvataju zdravu konkurenciju i lišavaju Srbiju novih ideja – priča ona i dodaje da je mnogo lakše naći posao u privatnom sektoru gde na mlade sa inostranim obrazovanjem gledaju tržišno.
U Ameriku je otišla kao gimnazijalka 1998, preselivši se iz gotovo dvomilionske srpske prestonice u gradić Alta sa 800 stanovnika na Floridi. Primarni motiv joj je bio upoznavanje te velike države i usavršavanje jezika, ali i priče o “obećanoj zemlji”, njenog oca poznatog srpskog novinara, takođe američkog đaka.
– Htela sam da vidim govori li tata istinu da je to “kul” zemlja… Da li je tako bajna i sjajna kao što je pričao. Nisam planirala da ostanem duže od godinu dana, ali je 1999. krenulo bombardovanje SR Jugoslavije, a ja dobila stipendiju za studije – seća se ona.
Na tamošnjem univerzitetu Atlantik završila je osnovne studije žurnalistike i psihologije i stekla titulu tzv. dabl mejdžora. Magistrirala 2006. na Mičigen stejt univerzitetu odnose s javnošću i završila specijalističke studije iz međunarodnog razvoja. U SAD ostala do 2009. kao PR jedne od “zelenih” NVO, a pre definitivnog povratka u Srbiju, provela pola godine u Indiji, kao volonter u jednoj od NVO.
– U SAD sam bila kao kod kuće i tako se osećam posle tri dana u svakoj državi na svetu, a obišla sam ih 50. Ipak, u mojoj zemlji me puno toga privlači i Srbija je malo više moja nego druge. Dok mnogi ovde vide problem na svakom ćošku, ja vidim prilike da se nešto unapredi i uradi.
Zahvalna je Americi što joj je omogućila da se sretne sa drugačijim životom i što je bogatija za iskustvo s kojim može svuda da se snađe, a koje joj je ponajviše bilo potrebno kada se vratila kući. Od tog januara 2010, prve radosti roditelja i oduševljenja prijatelja do danas, prošla puno uspona i padova. Strah da su joj poslovni kontakti ostali preko okeana zamenila je radost kada je pomoć doputovala upravo odande.
– Dekanka mog fakulteta me je povezala sa momkom koji je završio isti univerzitet koju godinu ranije i uz njegovu pomoć sam počela u poznatoj marketinšoj agenciji. Onda je iskočio novi izazov i otišla sam na mesto PR-a u jednoj od srpskih banaka, ali je entuzijazam zamenilo razočaranje kada sam shvatila da nijedna stavka poslovnog dogovora nije ispoštovana i da mi je zbog nepriznavanja diplome znatno niža plata od dogovorene – kaže ona.
Tada je rešila da uđe u biznis vode i otvorila konsultantsku kuću za odnose sa javnošću. Paralelno je pokrenula NVO Centar za mame koji okuplja blizu 1.000 mama.
– Zbog ovog poduhvata gledali su me kao ljubičastog slona, ali nisam odustajala od toga da ženama u Srbiji, diskriminisanim na svakom koraku, ponudim pravnu i svaku drugu pomoć. Prvenstveno trudnicama, jer ostaju bez posla kada se odluče za majčinstvo – objašnjava Jovana.
NVO radi godinu i po dana sa finansijama na nuli, ali ne odustaje od ambicioznog plana da organizacija dobije međunarodne okvire.
Smatra da treba stvoriti bolje uslove za mala i srednja preduzeća, kao što su podsticaji i poreske olakšice, ali i školovanje za preduzetništvo.
Po povratku u Srbiju, naša sagovornica je osnovala organizaciju povratnika u kojoj je 970 inostranih diplomaca i oni se već četiri godine sastaju jednom mesečno.
– Mnogi su po dolasku kući bili bez poslovnih i ličnih kontakata i mi smo im ponudili zagrljaj i pomoć. Mora da pomogne i država od koje ne očekujemo crveni tepih kada se vratimo, ali ne treba ni da nam otežava priznanje diplome – kaže Jovana koja je pokušala da nostrifikuje diplomu na Fakultetu organizacionih nauka, ali i odustala kada joj je osim određene sume koju treba da plati, traženo da napiše i master rad.
To je nije pokolebalo, jer kako kaže, ispunjava je i čini srećnom da uradi nešto za Srbiju i njenu poziciju u svetu.
– Verujem da ako svi urade po malo, a ja više, biće bolje i moja deca će, ako jednog dana odu iz Srbije, poželeti da se vrate – kaže Jovana Ružičić.

Dragana DEKIĆ

Vic za buđenje

Asocijacija na politiku države prema srpskoj omladini joj je šaljiva net opaska da “ministar obrazovanja strateški radi da mladi budu što gluplji, pa da ne požele da odu iz zemlje”. Optimizam je ne napušta, ali je ljuti što skoro niko u Srbiji ne veruje da može da bude bolje.
– Primetila sam i da ima puno onih sa nerealnim očekivanjima. San im je državni posao, malo rada, stan, kola… To ne možete ni u SAD, ako ne radite mnogo. Srbija mora da se probudi da bi svima bilo bolje – kaže.
Kao američki student istovremeno je radila po nekoliko poslova da bi imala. Od čišćenja kuća do bebisitovanja i rada u baru i kafiću.

Dijaspora nije muzara

Državi savetuje da sa dijasporom uspostavi bolju komunikaciju i da joj da šansu da uloži u maticu, uz određene olakšice.
– Na naše ljude koji žive širom sveta ne sme se gledati kao na kravu muzaru, ali ih ne mogu gledati ni kao šeike. Ako neko ima 50.000 evra koje hoće da uloži u domovinu, treba bude dočekan raširenih ruku – smatra ova mlada poslovna žena.

Domaći fakulteti ignorišu praksu

– Teško je porediti sistem školstva u SAD i Srbiji. Nemam studentsko iskustvo u zemlji, ali sam u razmeni mišljenja sa prijateljima shvatila da ovde nedostaje jednak odnos studenta i profesora, kao i praksa tokom studiranja. Imala sam četiri prakse do kraja magisterija, što mi je bila odlična priprema za radne izazove – objašnjava naša sagovornica nedostatak visokoškolskog obrazovnog sistema u Srbiji.

Nostalgija Ružičića

Jovana je četvrta generacija u porodici Ružičić koja je u inostranstvu stekla prestižnu diplomu i vratila se kući.
– Moj tata Siniša je diplomirao na univerzitetu Kolumbija. Deda je studirao u Pragu i češki je doktorand, a pradeda je diplomirao na francuskoj Sorboni. Svi su se vratili u Srbiju – kaže naša sagovornica.

Akcija kreće iz Plandišta

Naša sagovornica planira da u okviru Centra za mame, u kojem su svi volonteri, pomogne nezaposlenim ženama iznad 50 godina.
– Loša privatizacija je uništila tekstilno preduzeće Planteks u vojvođanskom Plandištu i uskoro ćemo pokrenuti proizvodnju trudničke garderobe.