KO JE PISAC DRAME KOJU NARODNO POZORIŠTE IZ BANjALUKE USKORO IZVODI U NjUJORKU

Paraćinac Džo Moler
slavi drugarstvo

Iza tog imena krije se Milan Kneselac, građevinski inženjer poreklom iz Paraćina,koji već godinama živi i radi u Njujorku

Nedavno je u banjalučkom Narodnom pozorištu postavljena predstava Izgubljeni u Bruklinu po tekstu Džoa Milera, pisca iz Njujorka. Karte su planule za desetak predstava, publika je bila oduševljena, a ubrzo se rodila ideja da se ta ista predstava igra i tamo gde su priče nastale – u Americi. Glumci su nedavno dobili američke vize i u junu dolaze u Ameriku. Gostovaće u Njujorku, a možda i nekim drugim američkim gradovima gde ima naših ljudi.
Ipak, kada se kaže Džo Moler, mnogi ne znaju da se iza tog imena krije Milan Kneselac, građevinski inženjer poreklom iz Paraćina koji već godinama živi i radi u Njujorku. On je postao pisac Džo Moler sasvim slučajno. Svojevremeno je na sajtu Serbian café, u delu o književnosti, i pod različitim imenima, počeo da objavljuje svoje prve priče. Svi su voleli tu književnost i ljudima se to jako dopalo, čitali su, komentarisali, hvalili, ali su mu tražili da više ne upada na njihove teme, što je on radio, već da otvori svoju temu i tu objavljuje sve ono što napiše. Njemu se ta ideja svidela, pa je to i uradio – otvorio je svoju temu i nazvao je Moji drugovi… Tu je pisao o svojim drugovima iz detinjstva, ali i onima koje je stekao kasnije… čitaoci su i dalje čitali, a komentari i pohvale su iz dana u dan postajali sve brojniji i brojniji.
– Mnogi su zaista bili sposobni da ocene to što sam pisao, kaže on i dodaje da su počeli da mu sve češće govore da je vreme da nešto objavi jer već ima dovoljno materijala… Tako je nastala njegova prva knjiga “Moji drugovi”.
Na pitanje kada je i zašto došao u Ameriku, on kaže da je još kao četvorogodišnji dečak govorio da će da ide u Ameriku.
– U to vreme nije bilo nimalo svejedno reći takve stvari, pa su moju majku pitali sta uči svoje dete. U Ameriku sam zaista i došao, ali mnogo kasnije 1983. posle mog boravka u Iraku gde sam gradio mostove, puteve, aerodrome… Nekako sam uvek znao da me ta Amerika čeka, to je bilo u meni, od detinjstva i mladosti. Znate ono kada osećate da će se nešto jednog dana sigurno desiti – eto takav je bio moj osećaj sa Amerikom… Posle Iraka rešio sam da dođem u Ameriku. U to vreme su u Njujorku pala dva mosta i bila je velika potražnja za inženjerima građevine, nastavlja on.
Pisanjem je počeo da se bavi još kao dečak.
– Pisao sam još kao klinac u osnovnoj školi, a u Politici za decu objavii su nekoliko mojih priča i pesama. Jedna gospođa Ana uvek je donosila isečke iz Politike mojoj mami i tu je pisalo moje ime i prezime, adresa, sve… Kad god je bilo neko književno veče ja sam osećao da tu pripadam, ali nisam žurio. Osećao sam da je preda mnom život i da ne moram da trčim da što pre počnem da živim neki dosadni život pisca, jer je život bio mnogo interesantniji od toga. Ne mogu da zaboravim jedan susret u Beogradu kada sam imao 19 godina. Moj prijatelj je bio poznanik sa jednim pesnikom i svi smo otišli u beogradsku kafanu Madera. Oni su pušili, pili špricer i objašnjavali mi kako žive taj pesnički, boemski život… Bio je maj mesec i napolju su prolazile devojčice u žipončićima i haljinicama… A ja sam pomislio i rekao – nije to za mene. Ovo može da dođe kasnije, a sada me zanima ovaj život napolju… Izašao sam iz te kafane i mislio sam da nikada vise neću da pišem…
U to doba, posle završene gimnazije u Ćupriji, sa 19 godina počela je, kako kaže, njegova skitačka avantura.
– Voleo sam da putujem i išao sam u Francusku, Nemačku, Švedsku, Holandiju… I sve tako do moje 23. godine kada sam se oženio i počeo da živim porodični život. Ipak jedno vreme sam se mučio, raznosio mleko, bavio se molerskim poslom, ponekad bih opet otišao u Francusku, malo radio… Možda to moler potiče iz tog perioda, kaže.

Milica PURIĆ

Na pogrešnoj stanici

– Želeo sam da doživim Ameriku iz svojih dečačkih snova kad sam gurao one male mustange po našoj kaldrmi i prašini. Sanjao sam da imam sportska kola i kuću i da ona izgleda kao kuća Miki Mausa iz stripova. Želeo sam da imam tu toplinu… Sanjao sam o nekoj voltdiznijevskoj, holivudskoj, a ne ovoj stvarnoj Americi. A onda sam se sukobio sa stvarnošću. Kad me je moj drug doveo u Astoriju ja sam ga pitao je li ovo stvarno Amerika, mora da sam izašao na pogrešnoj stanici. On je rekao – jeste, ali ovo nije tvoja Amerika, ti još nisi stigao tamo, treba još da putuješ… I tako je sve počelo, priseća se Džo Moler.

Nadimak

Ime Džo Moler opet je vezano za sajt Serbian café i njegove prve spisateljkse dane. U vreme njegovih početaka svi učesnici u diskusijama imali su neke nadimke. Bio je tu Mika Švajser, Kova Batler i slično, pa je i on poželo da sebi da nadimak kako se ne bih razlikovao od društva. Tako je nastao Džo Moler.

Molerisanje

Iako je po struci građevinski inženjer, mnogi su za Džo Molera mislili da je moler.
– Često se dešavala da ljudi upute kod mene neke koji su tek došli u Ameriku, kao idi kod njega on će ti sigurno naći neko molerisanje. Međutim, jedini moleraj koji sam mogao da im nađem bilo je krečenje u mojoj kući ili neki posao kad je trebalo uraditi nešto u mojoj bašti. Ipak, čak njih četvorica su mi se zahvalili i rekli da sam im pomogao jer su bili u tako velikoj krizi da su mislili da se vrate kući. Eto čak sam i ja ovde nekome pomogao! – šali se.

Kako sam počeo da pišem

– Prvu knjigu sam štampao sam u Beogradu. Sećam se da su se radnici u štampariji smeškali kada sam došao da uzmem te prve kopije. Kad sam ih pitao o čemu se radi rekli su mi – dobra ti je ona pesma “Nikako ne mogu Amer da postanem”, jer bilo je tu i smešnih, ali i bezobraznih stvari o kojima sam pisao. Knjiga im se svidela i svakome sam poklonio po jedan primerak.
Posle te prve knjige, Milan Kaselac je nastavio da i dalje piše na Serbian Cafeu i na tom istom mestu nastalo je još njegovih pet knjiga – ‘Kaskader’, ‘Bruklin’, ‘Kolonči’, ‘Lopovi i skitnice’, ‘Akcijaši’.
– To je fenomen, kaže on, jer ne znam da li iko u isto vreme piše i to odmah objavljuje i dopušta čitaocima da to vide. A meni je to simpatično, jer nikada nisam hteo da skrivam od ljudi ono što sam pisao, niti sam se plašio da to čitaoci neće posle čitati. Mene to uopšte nije interesovalo. Bilo mi je zadovoljstvo da ljudi to čitaju, a ne da zaradim, jer mene je štampanje zapravo dobro koštalo. Sa prvom knjigom sam napravio četiri – pet promocija u Beogradu, Nišu, Paraćinu, ali nisam žalio. To je za mene bila divota, jer ako ništa drugo, ja sam promovisao drugarstvo, prijateljstvo – divnu disciplinu u ovom materijalističkom svetu. Jer ne treba da zaboravimo da se družimo, da budemo prijatelji, da se volimo, kaže on.