Maja Herman Sekulić je završila književnost u Beogradu, doktorirala na Prinstonu, odrasla u porodici intelektualaca. Njen otac Bogomir bio je jedan od osnivača Nolita, majka Lili se školovala u Švajcarskoj i Sorboni. Njena pratetka je bila inspiracija za Krležinu groficu Kasteli.
Dobitnica je brojnih nagrada, a ovog oktobra u Rimu dobila je čak dve: specijalnu nagradu kritike za Najbolju stranu knjigu za pesničku zbirku “Veliki plan”, odlukom žirija dobila je i nagradu Izvrsnost u karijeri.
Pesme Maje Herman Sekulić su se nedavno pojavile i u tri svetske antologije – u izboru 21. srpskog pesnika “Bezglasno nas spaja zvono srca”, prvoj antologiji srpske poezije na hebrejskom, zatim u antologiji “Pesma je most među nacijama” u izdanju 40. Svetskog kongresa pesnika u Budimpešti, koji je održan krajem septembra i u antologiji “Kosmičke poezije”.
Maja živi na relaciji Beograd – Njujork, a kako ističe oba grada su kosmopolitska. Njujork, to je Menhetn, kaže Maja i dodaje da je teže iz Kvinsa stići na Menhetn, nego iz Beograda. Mnogo voli svoj grad i uvek mu se rado vraća. Jedina je naša književnica koja je ušla u “Antologiju kritičke misli 21. veka”. Udata je za Miloša, vrhunskog arhitektu.
Druženje sa Brodskim
Maja je prepuna utisaka sa dodele nagrada u italijanskoj prestonici.
– Verovatno je to najvažnija nagrada koju sam dobila, a dobila sam mnoge, ali mislim da je to, kako su mi rekli oni koji se bave istorijom srpske književnosti, jedna od najvažnijih nagrada. To je nagrada za najbolju knjigu strane poezije u Italiji. A druga nagrada je nagrada za Izvrsnost u karijeri, ono što bi mi rekli životno delo. Oni mene vide kao ambasadora kulture, dobre volje, književnosti, poezije. Sve to je bilo u predivnoj palati Firence u Rimu, gde je sedište Društva Dantea Aligijerija. Da bi stvar bila još svečanija i lepša, pored prisustva predstavnika naše dve ambasade u Vatikanu i u Rimu i mnogih italijanskih velikodostojnika, poklopilo se i to da je 700 godina od smrti velikog Aligijerija.
Maja je prva Srpkinja koja je doktorirala na čuvenom Prinstonu.
– Od svoje 13 godine sam u inostranstvu, išla sam jedno vreme u školu u Engleskoj, pa sam se vratila, pa onda u Americi, a na kraju sam otišla na doktorat na Prinston.
Imala je priliku da upozna i da se druži sa nekim od najvećih imena svetske književnosti.
– Sa Josifom Brodskim sam stvarno bila veliki prijatelj i često smo se žalili na temu pisanja na dva jezika, što nije nimalo lako i vrlo malo ljudi to može. I on je isto kao i ja bez problema pisao esejistiku na engleskom, a poeziju je pokušao u više mahova na engleskom i uspevao, ali ipak se vraćao ruskom jeziku. Brodski je prema meni bio divan, ali on je imao izvesnu dozu rezervisanosti prema ljudima. Bio je slavan i proganjali su ga. Moram da istaknem da je bio veliki prijatelj naše zemlje, znam da je davao pare za obnovu naših crkava i manastira. Sećam se kad je trebalo da on zajedno sa mnom dođe u Beograd na Oktobarske susrete. Tada su bile neke prve demonstracije kod nas i moja majka mi je rekla da ne dolazim. I tako nismo otišli, međutim to veče je Brodski rekao da je u maloj dilemi da li da ide u zemlju u kojoj u kojoj vole Jevgenija Jevtušenka više nego njega. Ja sam mu rekla: “Nemoj da brineš, jer Česlava Miloša vole više nego tebe i Jevtušenka zajedno.”
“Skice za portret”
Sva Majina poznanstva i prijateljstva sabrana su, inače, u njenoj knjizi “Skice za portrete”. Upoznala je i Endija Vorhola i provela kratko vreme u druženju sa velikim umetnikom.
– Ne znajući da ću pisati o Mileni Pavlović Barili na poziv njene galerije i fondacije, pitala sam Vorhola baš o njoj. Želela sam da znam da li je čuo za našu slikarku jer je crtala i slikala za “Vog”. On je malo govorio, ali je kazao da je kao tinejdžer precrtavao te crteže. Stoga sam u svojoj knjizi “Devet života Milene Pavlović Barili” rekla da je ona preteča Vorhola. Podvukla sam ogromnu sličnost između nje i Fride Kalo. Ne mislim naravno u slikanju, nego u biografiji, životu. Kad sam rekla da je ona njegova preteča, to je bilo ne samo na osnovu izjave koju je on meni lično dao, nego na osnovu karijere koje su oni imali.
Milena je, navodi naša sagovornica, počela svoju karijeru u Americi crtajući cipele, Endi Vorhol je na početku crtao komercijalne reklame za cipele.
– Milena se proslavila crtajući poznate ličnosti, portrete uglednih ljudi, bogataša, a prve svoje slike je posvetila holivudskim zvezdama, kao što je Rudolf Valentino. To u to vreme uopšte nije bio običaj, nijedan ugledni slikar nije se bavio holivudskim zvezdama ili bogatašima. A ona je to radila i time se proslavila, a on je, znamo već, dostigao vrhunac slikajući portrete Liz Tejlor, Merilin Monro i drugih velikih zvezda. Kad već pričamo o Elizabet Tejlor, i moja mama Lili se udavala osam puta kao i Liz i to dva puta za istog muža tj. moga oca.
Počast Jerini
Inače, pre nego što je Maja Herman Sekulić i sanjala da će pisati o Mileni, njih dve su se našle u istoj knjizi.
– To je knjiga “Ikone stila Srbije 20. i 21. veka”, Nede Todorović. Kad je bila promocija te knjige, onda su mene novinari pitali ko je meni u toj ediciji bio idol stila, a ja sam rekla da su to upravo bile Milena Pavlović Barili i Olga Dobrović, supruga Petra Dobrovića. Pre Drugog svetskog rata Olga je bila proglašena za najelegantniju Jugoslovenku i bila je prijateljica mojih roditelja. To je bio prvi znak pored puta da se Milena i ja nađemo u toj divnoj knjizi. Ta knjiga je inače proglašena za najlepšu knjigu na Sajmu knjiga, mislim 2018. godine. Posle ovog prvog znaka pojavili su se i drugi znakovi da je meni suđeno da pišem o Mileni. Evo, recimo, pre te knjige sam se preselila u 57. ulicu u Njujorku preko puta zgrade gde je nekad stanovala Barili.
Srbija joj je stalna inspiracija, a snažno nadahnuće joj je i Nikola Tesla.
– Pisala sam po porudžbini knjigu o Tesli, koja je trebalo da uđe u sve srednje škole u SAD, ali se koristi u nekim privatnim. Sad zbog Ilona Maska svako dete zna za Teslu, jer misli da je to Maskova fabrika. Ali, bez obzira na to, važno je da deca znaju za Teslu. Neki novi genijalci su prepoznali Teslu kao oca 21. veka. On pripada više savremenom dobu nego 19. i 20. veku, i to je ono što sam htela da kažem u knjizi za koju sam podršku imala od Srbije do Australije.
Kada je u Srbiji, vraća se našim legendama i mitovima.
– Prvo sam napisala poemu “Gospa od Vinče” i njom otvorila Pesničke susrete na Smederevskoj tvrđavi. Palo mi je na pamet koliko je veličanstveno to zdanje i sinulo mi je pitanje zašto se zove “Prokleta Jerina” ta koja je sazidala tu tvrđavu, kad je ona silna Jerina. Tako sam napisala poemu “Silna Jerina”, koja je onda objavljena u Indiji. Engleski pesnik koji je prevodio moju poemu smatra da sam ja na neki način naslednik Vaska Pope u smislu najdubljeg istraživanja srpskih mitova i legendi.
Intervju sa Arturom Milerom
Pravila sam razgovor sa Arturom Milerom pred kraj njegovog života. Iako je imao 80 godina nije izgledao kao starac nego fini gospodin, koga sve zanima. Pričali smo naravno i o Merilin Monro, a on me je uputio na jednog fotografa koji je ga je slikao sa čuvenom glumicom. To su najlepše njihove fotografije koje sam ikad videla.
Uspeh “Hazarskog rečnika”
U trenutku kad je objavljen “Hazarski rečnik” Milorada Pavića imao je dobar uspeh u Americi.
– Odnela sam jedan primerak Brodskom i on je kazao da ga već sam naslov privlači. Dobru prođu imali su i naši pisci Danilo Kiš i Vasko Popa.
Jagnjetina u mleku na Menhetnu
– Momo Kapor je bio moj veliki prijatelj, bio mi je kao stariji brat. Mi smo se upoznali kod njegovog tadašnjeg kuma Radovana – Laleta Đurića, slikara u Njujorku. U atelje je svratio poznati pevač Hašim Kučuk Hoki i on nas je pozvao, zapravo rekao da bi mu bila čast da dođemo kod njega i da nam spremi jagnjetinu u mleku. I mi zaista odemo, to je bilo u Sohou, on je imao sa tadašnjom ženom neki kafe i mi smo otišli tamo. Usred bela dana zaključao je vrata. Ljudi su kucali, pitali zašto je zatvoreno. On se posvetio pripremi specijaliteta. Počeo je da peva bez pratnje i tada smo se sprijateljili. Zamolio me je da prevedem njegovu pesmu na engleski i počeo da me zove moja Dika. Moma je tada počeo da slika moj ogroman portret, veličine vrata. A Lale je uradio specijalan okvir u staklu za to. Na svoju knjigu o Mileni Barili Pavlović, stavila sam na zadnje korice taj Momin portret. On je bio prva osoba kojoj sam se javljala kad dođem u Beograd. Bila sam na otvaranju skvera posvećenog Momi na Vračaru.
Iskustvo sa Tajlanda
Maja je boravila i na Tajlandu, gde je njen suprug arhitekta radio.
– Bangkok mu je bio baza, radio je projekte od Japana do Indonezije. Dolazila sam mu u posetu, a knjiga “Prozor u žadu” je baš o tim slikama iz jugoistočne Azije.
Zaželela se pozorišta
– Čim sam stigla u moj Beograd skoro svako veče sam išla u pozorište, jer su u Njujorku godinu i po dana skoro sva pozorišta zatvorena. Tek nedavno je počeo da se otvara Brodvej. Njujork je počeo da se vraća u normalan život. Izgledalo je da se grad neće povratiti, ali taj grad je čudo, baš kao i naša prestonica.
