Sve je više mladih i uspešnih ljudi koji, uprkos tome što su rođeni i odrasli tamo daleko, i već su druga ili treća generacija naše brojne dijaspore, odluče da upravo u svojoj matici grade karijeru, uživaju u blagodetima Srbije i baš tu pronađu svoju sreću. Po tome je možda najprepoznatljiviji Stefan Popović (35), mladi novinar, televizijski i radijski voditelj i glumac koga je domaća javnost prvo upoznala kao Australijanca srpskog porekla. Popularnost na društvenim mrežama stekao je još 2014. godine sa “Deset razloga da krenete u avanturu u Srbiju”.
Usledila je jedna filmska uloga u “Bićemo prvaci sveta”, a zatim još jedna u drugoj sezoni serije “Žigosani u reketu”, gde je igrao košarkaša. U dokumentarnom filmu srpsko-kanadskog reditelja Borisa Malagurskog “Kosovo: Momenat u civilizaciji” pričao je o značaju srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, a potom i u novom dokumentarcu: “Crna Gora – Podeljena zemlja”. Za Stefana možemo da kažemo da je mladić koji pleni neposrednošću i harizmom, ali i konstatujemo da je krenuo putem kojim se ređe ide.
Komplimenti publike
Rođen je i odrastao u Australiji, u Džilongu kraj Melburna, od oca Nišlije i majke poreklom sa Kosmeta, ima sestru Milicu. Novinarstvo je diplomirao u Americi, a svoju karijeru odlučio da gradi i ovde. Skoro pune dve godine živi u Beogradu, gde uživa u njegovom posebnom ritmu. Radi ono što voli, što mu je kroz život uvek bila zvezda vodilja. Ovdašnja publika sa malih ekrana ga je zdušno prihvatila kao voditelja Beovizije, Lude noći i emisije Olimpijsko popodne na RTS 1 i Avantura Srbija. Nada se da će uspeh ponoviti ubrzo i kao jedan od voditelja programa za pesmu Evrovizije, čemu se već raduje.
Obradovao se i razgovoru za “Vesti” jer ih je čitao u Australiji.
– Uvek sam želeo da dođem ovde i da radim ono što volim. Da ne bude samo došao sam ovde i super mi je na odmoru, a da ništa ne radim. Hteo sam da kombinujem i jedno i drugo. I stvorila se prilika. Koliko god to zvučalo ludo, kada sam dobio ponudu da vodim Beoviziju sa Kristinom Radenković, u tom trenutku iskreno sam se dvoumio da li da to prihvatim, pošto sam imao puno posla. Kolege sa RTS-a su me ubedile da ipak prihvatim tu ponudu i zaista nisam zažalio. Kada se to sa Beovizijom završilo, vratio sam se u Melburn, a ubrzo sam od Olivere Kovačević dobio informaciju da su dobili mnogo mejlova i pohvala publike i da me žele nazad. Zato sam se i vratio u Srbiju – rekao je Stefan.
Za njega se ne bi moglo naslutiti da je rođen i odrastao na Petom kontinentu da nije blagog akcenta.
– Stvari su nekako eksplodirale sa koronom. Usledio je pad moje euforije, te energije i kočnica, jer sam se radovao što ću ovde nastaviti da radim, a nije se moglo. Opet sam se vratio u Melburn, ali i tamo je sve stajalo, pa sam uskoro ponovo dobio ponudu od RTS-a, da dođem i budem deo njihovog zabavnog programa. To sam uvek želeo i bila je idealna prilika da to prihvatim. Sa dolaskom korone izgubio sam nekako tu “sigurnosnu mrežu”, jer kao uvek imam taj posao u Australiji i vrtelo mi se po glavi, ako ne sad, kad?
Krstari Srbijom
Ističe da se uvek trudi da iskoristi neku lošu situaciju.
– Nisam hteo da kukam i kažem: “Jao, nemam nikakva snimanja tamo”, sve je stalo zbog korone. Prosto sam situaciju preokrenuo u stilu: “O.K, možda je sve stalo, ali možda je ovo prilika da uradim nešto lepo i da napravim neku bitnu promenu u svom životu.” Tako je došlo do toga da dođem i ostanem u Srbiji – kaže preduzimljivi Stefan.
Kako ističe, značajne promene u njegovom životu krenule su od Beovizije, jer da nije tad prihvatio ponudu da bude voditelj, sigurno ne bi dobio ponude koje su usledile posle. Tako je sve krenulo, kako Stefan kaže – ludo. Nakon više od godinu i po dana u Beogradu, utisci o životu ovde su mu i dalje pozitivni i, kako sam kaže: “Super.”
– Ima dosta stvari koje se u Srbiji razlikuju od Australije, ali imao sam tu sreću kad sam dolazio ovde na odmor i ranije, da ostanem duže i samim tim imao sam priliku da osetim pravu Srbiju. Ne mislim to samo kao došao sam ovde da budem – splavovi i ludilo dve nedelje, već sam imao priliku da se viđam sa raznim prijateljima od Užica, preko Velikog Laola kod Petrovca na Mlavi, do Kosovske Mitrovice. Dosta sam putovao i nisam se ponašao kao turista, već sam se trudio da se ponašam i budem kao lokalac. Mislim da je to veoma bitno, jer otkako sam došao, naravno kao i svuda, postoje neke stvari koje, neću da kažem ni da mi se ne sviđaju jer svako ima svoju muku i viđenje, isto kao i u Australiji, ali mene ne nerviraju toliko. Kao što je recimo gužva u saobraćaju, jer je to slučaj u svim velikim gradovima. Ali, stvarno mi je lepo – zaključuje Stefan uz poruku svojim sugrađanima u Australiji da im želi da su pre svega zdravi i srećni, ali i da što pre dođu u Srbiju, da ne izgube veze sa porodicom i prijateljima ovde.
Stekao prijatelje
– Uspeo sam da zaštitim svoje zdravlje, nastavio sam da treniram, imam dobro društvo ovde i kolege. Mentalno zdravlje mi je isto najbitnije, jer da sam ostao tamo u Australiji u doba pandemije koronom, možda bi mi bilo mnogo teško jer sam veoma aktivan, volim da se krećem i da radim to što volim i kad bi mi neko rekao da ne mogu ništa od svega toga da radim, bilo bi mi preteško. Za sada mi nije neki veliki kulturološki šok, ali mi je prosto i neverovatno koliko je brzo prošlo ovih godinu i po dana, jer je bilo dosta projekata, snimanja i kad se okrenem i pogledam, pa čekaj ja sam ovde došao u julu 2020, a sada je već februar 2022! – istakao je Stefan.
Ne pristaje na kalup
Budući da je Stefan studirao novinarstvo u Americi, otkrio nam je koliko mu je to pomoglo da bude danas to što jeste – svoj, i da nema tremu ni kada vodi program pred 50.000 ljudi u Melburnu uživo, ali priznaje da ima tremu kada radi nešto novo i uzbudljivo na srpskom sa ljudima koji su mu na neki način idoli, u malom prostoru.
– Amerikanci su generalno dosta otvoreni i više nego što je prosečan Australijanac. Samim tim i način na koji gledaju novinarstvo, jer vas baš guraju da budete kreativni i svoji, ne guraju vas u kalup, što je meni bilo super. Iako sam shvatio da nikada ne bih mogao da radim izveštaje sa lica mesta gde su neki udesi i slične nesreće. Uvek me je više privlačilo da radim intervjue, da imam priliku da razgovaram sa ljudima koje mnogo poštujem i koji su mi inspirativni. I zato sam se uvek trudio da budem svoj, da ne budem uštogljen. Ovo je svakako interesantan period za novinarstvo jer ima ljudi koji kao i ja vole još da čitaju novine, knjigu, takoreći štampu, a mlađe generacije to čine na digitalnim uređajima i traže informaciju odmah. Digitalni svet sve više uzima maha i bitno je pratiti trendove, ali smatram da tradicija čitanja štampanih izdanja, ali i pisanja, ima posebnu draž iako se svet ubrzano menja – smatra Stefan.
O sličnostima i razlikama
Koje su glavne razlike između Australije i Srbije, Stefan svima koji ga pitaju, da li ovde ili u Australiji, svejedno, uvek dočara jednim primerom.
– U Australiji, kada kasni let ili je otkazan, Australijanci obično kažu: “Vidiš, ja više nikad neću leteti tom kompanijom.” Kada se bukvalno ta ista stvar desi ovde u Srbiji, naši kažu: “Vidiš, u ovoj državi ništa ne može da funkcioniše.” Nekako naši ljudi generalno, iako stvarno ne volim da pametujem, mnogo više kritikuju svoju zemlju, nego što bi učinili Australijanci. Svestan sam da ako nešto ne valja, da to treba kritikovati, ali ako dođe do toga da te već neko za nešto hvali, poput “kako vam je divna priroda ovde”, prihvati taj kompliment uz zahvalnost što je taj neko odabrao Srbiju kao destinaciju. Nemoj reći: “Da, ali tamo negde u Švedskoj je bolje.” Tu je ta razlika. Ima dosta stvari koje se razlikuju, kao i društveni život. Australijanci dosta cene to što imaju. Mislim da se i kod nas situacija polako menja, da su ljudi svesniji lepota koje Srbija ima, jer su tokom korone bili upućeniji na to da obilaze Srbiju, umesto da idu u inostranstvo. Ovde su ljudi mnogo tolerantniji, možeš da kažeš šta misliš slobodno, i to veoma cenim. Zato se i ne nerviram kada možda nešto ovde ne ide kako treba, ili ne ide po planu zato što sam svestan da život nije fer, ali život nikome nije fer, tako da na neki način život jeste fer, kao što sam negde pročitao i što mi je stalno na pameti – kaže Stefan.
Snimanje u Crnoj Gori
Da nije sve u životu slučajno, Stefan se, kako kaže, uverio više puta na ličnom primeru, kao i kada je reč o saradnji sa Borisom Malagurskim koga je upoznao u Australiji još pre više od deset godina.
– Boris i ja smo se upoznali pre 12 godina, kada je moja sestra saznala za njegov film “Kosovo – can džou imagine”. Pošto je naša majka iz Metohije, poželela je da organizujemo neku projekciju u Melburnu i da Boris dođe. Tada je razgovarala sa organizacijom srpske omladine u Australiji da bi to organizovali. Pošto je tada Boris završio i prvi deo filma “Težina lanaca”, odlučeno je da bude projekcija i tog filma. On tada nije bio nešto poznat, ali mi smo ga dočekali, pokazivali Melburn i sprijateljili se. Kasnije smo počeli da sarađujemo profesionalno. Kada smo snimali u Crnoj Gori, da bi mogla ta priča da se ispriča, morali smo da jurimo jer nismo bili sigurni da će neko razumeti to što govorimo i naljutiti se. Bilo je to pravo “gerila snimanje”. Kad smo počeli taj projekat u septembru 2020, krenule su političke promene, pa je ipak bilo malo napeto. Stalno smo imali na umu da ako neko sluša sa strane, može da razume šta pričam na engleskom i da se ne složi sa tim, pa može da dođe do nekih problema i da izazove prekid snimanja – ispričao je Stefan.
