Američki predsednik Donald Tramp izjavio je danas da je rok u utorak koji je postavio Iranu za postizanje sporazuma konačan i da je malo verovatno da će biti produžen, nazivajući iranski mirovni predlog značajnim, ali nedovoljno dobrim, uz upozorenje da bi Iran mogao biti “uništen” za jednu noć i da bi ta noć “mogla” biti u utorak.
Tramp je upozorio da će američke snage pokrenuti široke napade na iransku infrastrukturu ako se ne ispuni njegov rok za postizanje sporazuma u utorak uveče.
On je na današnjoj konferenciji za novinare rekao da bi Iran mogao biti “uništen” za jednu noć i rekao da bi ta noć “mogla” biti u utorak uveče.
“Cela zemlja bi mogla biti uništena za jednu noć, a ta noć bi mogla biti sutra uveče”, rekao je Tramp.
Tramp je više puta upozoravao da bi SAD mogle da napadnu elektrane, mostove i drugu infrastrukturu u Iranu ako Teheran ne postigne dogovor ili ponovo otvori Ormuski moreuz, ključnu naftnu magistralu. Tokom vikenda je rekao da Iran ima rok do utorka u 20 časova po istočnom vremenu, odnosno dva sata posle ponoći po srednoevropskom vremenu .
“Dali su predlog i to je značajan predlog. To je značajan korak. Nije dovoljno dobar“, rekao je Tramp novinarima tokom uskršnjeg događaja u Beloj kući.
Kritičari su u međuvremenu rekli da bi Tramp počinio ratne zločine ako bi SAD napale civilne elektrane, što je on u ponedeljak odbacio.
“Ne brinem se zbog toga. Znate šta je ratni zločin? Imati nuklearno oružje“, rekao je Tramp.
Tramp je rekao da bi se petonedeljni sukob mogao brzo završiti ako Iran uradi “ono što mora da uradi”.
“Moraju da urade određene stvari. Oni to znaju, mislim da su pregovarali u dobroj veri“, rekao je Tramp, koji je produžio svoj početni ultimatum Iranu, ne dajući nikakve naznake da će to ponovo učiniti.
“Veoma malo verovatno. Imali su dosta vremena. Zapravo, tražili su sedam dana. Rekao sam, daću vam 10. Ali na kraju 10, nastaće prava katastrofa ako ne uradite do tada“, rekao je perdsednik SAD.
Trampovi visoki pomoćnici pregovaraju sa Iranom indirektno preko Pakistana, pokušavajući da postignu sporazum u kojem će se Iran odreći nuklearnog oružja i ponovo otvoriti plovni put kroz Ormuski moreuz za tranzit nafte.
Iran je poručio da želi trajni kraj rata, a ne samo privremeni prekid vatre.
Tramp je ranije rekao kako izgleda da najnoviji tim koji predstavlja iransku vladu “nije toliko radikalan“ kao čelnici koji su ubijeni u vazdušnim napadima od početka američko-izraelskih napada na Iran.
“Mislimo da su zapravo pametniji“, rekao je Tramp.
On je je rekao da bi, ako bi zavisilo od njega, Sjedinjene Države preuzele kontrolu nad iranskom naftom, ali je rekao da američki narod verovatno ne bi razumeo takav potez.
Moskva je izdala posebno upozorenje baltičkim državama u vezi sa njihovom odlukom da otvore svoje nebo za prelete ukrajinskih dronova tokom napada na Rusiju, izjavila je Marija Zaharova, portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova.
„Ovim zemljama je upućeno odgovarajuće upozorenje. Ako ovi režimi, ove zemlje, budu razumne — poslušaće. U suprotnom, suočiće se sa posledicama“, rekla je Zaharova na marginama foruma „Krila žene“ u Sankt Peterburgu.
Ranije je portparol Kremlja Dmitrij Peskov saopštio da baltički region trenutno karakteriše atmosfera napetosti usled agresivne politike priobalnih evropskih zemalja, a Rusija će odlučno braniti svoje interese.
Postavlja se redovno pitanje, u gotovo svakom mestu u Srbiju: Kad će se pojaviti naša priča?
Leskovac, po tom pitanju, nema šta da brine: mladi autor Aleksandar Stojanović Kan je objavio zbirku priča koja na veran način prikazuje varoš i njenu širu okolinu. Vremenski omeđene sa ravno šest vekova, od vremena našeg poslednjeg velikog borca protiv turske invazije, Nikole Skobaljića iz 15. veka pa sve do današnjih smutnih vremena narkomana i kriminalaca koji, drugim sredstvima, nasrću na ovaj grad, ove priče nam prikazuju šarenu paletu lokalnih originalnih likova i sudbinu jednog grada na međama sećanja.
Od sveštenika hajdučke naravi preko penzionisanih oficira, pandura, samopregornih seljaka i radnika i svih onih sitnih zanatlija, umetnika, ekscentrika koji daju leskovačkoj čaršiji specifičan „šmek“, knjiga “Male leskovačke priče” je jedna istinska hronologija karaktera, događaja i sudbina.
Snažnog stila, koji ujedno kombinuje narodski i književni, poetske raspisanosti koja ne beži preko margina, već ostaje na stranicama, sabijena kao barut u ustaničkoj kuburi, ova knjiga ostaje spomenik Leskovcu i leskovačkom duhu za sva vremena.
Uživa u pripovedanju: Aleksandar Stojanović Kan
Poetski dikurs
U zbirci “Pobuna u doba samoće”, druge Kanove knjige, mogu se naći neke manje uobičajene teme i pristupi pesničkoj veštini u nas. Tako se pesnik bavi užasima rata od kojih dobar deo naše poetske scene kao da želi da pobegne u zemlju Nedođiju te mrakovima i izdajama duše i srca. Stojanović obrađuje najrazličitije emocije, tumačeći ih na sebi svojstven način i ničeovski pružajući putokaz u jednu vrstu sekularnog spasenja.
Pitkim koliko i kompleksnim stilom, autor uspeva da nas natera na promišljanje i kritičkog sagledavanje života, koji se, kao u ogledalu, prikazuje u svojoj istini i svom paradoksu.
Valja napomenuti i veoma snažne kratke priče koje se nalaze u poslednjoj petini knjige. Iako proza, ona poseduju poetičan izraz što ostavlja prostora da se nadamo novoj zbirci kratkih priča, žanra u kom se pisac jako lepo snalazi.
Stojanović je knjigama “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće” pokazao raskošan talenat i sposobnost da sa podjednakim uspehom pliva kako proznim vodama (koje su mu, po prirodi stvari, kao i po sopstvenom priznanju, bliže i voljenije), tako i u poetskom diskursu. Njima je, u to nema nikakve sumnje, postavio temelje za dalji rad i usavršavanje, a čitalaštvu je pružio štivo koje vredi pročitati više puta.
Biografija autora
Aleksandar Stojanović rođen je u Leskovcu 1994. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a osnovne i master studije na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Osnivač je Centra za istraživanje bezbednosti (CIB), ekspertske organizacije koja se bavi realizacijom pisanja društveno relevantnih projekata iz oblasti bezbednosti. Punu deceniju sarađuje sa Regionalnom informativnom agencijom JUGpress iz Leskovca. Svoje književne i stručne forme blizu deset godina objavljuje na stranama leskovačkog nedeljnika „Nova Naša reč“. Od januara 2020. godine je saradnik redakcije frankfurtskih “Vesti”.
Književno stvaralaštvo
Stojanović je autor više priča, pesama i eseja, kao i knjiga “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće”, rukopisa koji su bili u užem izboru za neke od najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji i regionu. Dobitnik je treće nagrade na osmim Drinskim književnim susretima u Zvorniku za zbirku priča, a nagrade i priznanja za prozu i poeziju je dobijao u Mrkonjić Gradu, Srebrenici i Kostolcu. Njegova dela su zastupljena u preko dvadeset književnih časopisa i zbornika u zemlji i regionu, a knjige je promovisao u više gradova i mesta u Srbiji.
Laka porudbžina
“Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće” se uveliko čitaju u Sjedinjenim Američkim Državama, Nemačkoj, Gruziji i u zemljama širom Balkana. Rukopise je moguće poručiti i onlajn, putem mejla porudzbineknjiga@gmail.com, nakon čega će budući čitaoci svoje primerke dobiti na kućnu adresu.
Centar za kulturu Vlada Divljan u Beogradu je u sredu bio domaćin promocije “Malih leskovačkih priča”, prve knjige Aleksandra Stojanovića Kana. Novinari “Vesti” su prisustvovali ovoj, trećoj po redu promociji zbirke, koja je prethodno prikazana publici u Leskovcu i Novom Sadu.
O knjizi su govorili autor knjige i Milica Stojanović, moderator, a posetioci su za pisca imali različita pitanja.
Moderatorka je, na početku, pozdravila prisutne uz reči da je knjiga izdata maja meseca tekuće godine. Ona je dala i značajnu informaciju da je knjiga “zaživela” i kod nas i u svetu, kao i da se može naći u biblitekama: Matica srpska (Novi Sad), Univerzitetska bibliteka Svetozar Marković (Beograd) i Narodna biblioteka Radoje Domanović (Leskovac).
– Ova promocija nije omaž meni, ni mojoj knjizi, koliko jeste pisanoj reči, kao najvećem dostignuću čovečanstva. Naziv knjige nije prepotentan ni glamurozan, ali je sadržaj knjige takav da ima ambiciju da čitaocu predstavi različite aspekte života, kako svetle, tako i tragične – rekao je autor i podvukao da priče nisu na dijalektu i da je već sad čitaju ljudi iz svih područja Srbije, kao i iz inostranstva.
Naime, kako je rekao pisac, ima priča i o Beogradu i Novom Sadu, ali su, prema njegovim rečima, dovoljno leskovačke samim tim jer ih piše Leskovčanin.
Na pitanje kakvo je njegovo shvatanje književnosti i njenog značaja, Aleksandar je ponovo podvukao da je “pisana reč najveća civilizacijska tekovina”, “književnost kao oblast života pruža šansu čoveku da bude neko ko nije i da ode negde gde u životu nikada neće otići” – kazao je i dodao da je “veliko dostignuće to proživljavanje tuđih života”.
Priče su se, prema rečima autora, prvo našle u jedinom leskovačkom štampanom mediju “Nova Naša reč”, a ceo proces koji je vodio ka knjizi trajao je oko sedam godina. Autor je naveo da sadržaj nije mnogo menjao jer je “bogatstvo da se vide amplitude” u njegovom stvaralačkom razvoju.
Knjiga obrađuje različite vremenske periode i može se reći da je najranije vremensko mapiranje – XV vek. Sežu u vreme oslobađanja od Turaka, kada je Leskovac oslobođen od Turaka.
Na pitanje gde pronalazi inspiraciju Stojanović je rekao:
– Još tokom studija sam osećao unutrašnju teskobu ukoliko ne bih pisao neko vreme. Inspiracije su dolazile neočekivano, i na različitim mestima, pa sam tako jednu od svojih priča posvetio nikom drugom nego, psu kog sam viđao svakog sumraka tokom jednog od mojih letovanja. Sigurno da je razlog tome što je čitava knjiga posvećena Leskovcu i neka moja nostalgija, budući da sam već čitavu deceniju van svog rodnog grada.
Prema rečima autora, knjiga je namenjena svim ljudima dobre volje, a po njegovom shvatanju umetnosti, ona treba da služi prenošenju određene poruke. Dakle, besmisleno je da bude shvatljiva samo njenom kreatoru i nikome drugome.
O sebi je rekao da je čovek koji u samoći postavlja pitanja koja “nisu prijatna da se čuju”.
Na pitanje “Koliko vremena treba za jednu priču?”, autor je odgovorio:
– Nisam merio koliko mi je vremena potrebno. Nekada malo ubrzam, nekada sam malo opušteniji. Primera radi, priču “Zlotvor i kajanje” sam u kontinuitetu pisao više od mesec dana.
Kada je reč o drugima, drugim piscima koji su mu inspiracija, kazao je da su to većinom klasici, ali ne samo klasici u književnosti, već i teoretičari koji nisu bili književnici, pri čemu je naveo Sun Cua i Makijavelija, ali i Andrića, Selimovića, Boru Stankovića, Dostojevskog, Tolstoja, Kiša, uz posebno isticanje Gabrijela Garsije Markesa i njegovog dela “Sto godina samoće”.
Na kraju dvočasovne promocije, autor je svim prisutnima poželeo dobro zdravlje, uz poruku da je put ka sreći upoznavanje sebe i čuvanje vlastitih snova.
O autoru
Aleksandar Stojanović je rođen u Leskovcu, 1994. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a osnovne i master studije na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Osnivač je Centra za istraživanje bezbednosti (CIB). Još tokom studija je počeo sa pisanjem za nekoliko leskovačkih medija, a od 2020. godine, saradnik je “Vesti”. Svi zainteresovani knjigu mogu kupiti putem mejla porudzbineknjiga@gmail.com.
Međunarodni beogradski sajam knjiga, 68. po redu, počeo je u subotu pod sloganom “Tvoja nova priča”. Na smotri učestvuje više od 400 domaćih i stranih izlagača iz 15 zemalja.
Sajam obeležava 110 godina od rođenja Branka Ćopića, 200 godina od rođenja Branka Radičevića i pola veka od smrti Ive Andrića. Ove godine predstaviće se pisci i pesnici Kipra – zemlje počasnog gosta.
Osim predstavljanja novih knjiga i domaće i strane produkcije koje su objavljene između dva Sajma, u toku smotre biće razgovora i o veštačkoj inteligenciji i uticaju tehnologije na čitanje i pisanje, o ulozi pisca u savremenom svetu, odnosu tradicije i savremenosti kao i o načinu na koji čitaoci u vreme hiperprodukcije, biraju knjige i pisce.
Među izloženim knjigama biće i rukopisi “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće”, dugogodišnjeg saradnika Vesti online i pisca Aleksandra Stojanovića.
Radost je u učenju i stvaranju: Aleksandar Stojanović
Aleksandar Stojanović Kan je novo lice na književnoj pozornici Srbije i regiona, pisac koji se ističe svojim karakterističnim pripovedačkim stilom, ne tako čestim u savremenoj književnosti naše zemlje.
U prethodne tri godine, on je iznedrio dve knjige koje su odmah osvojile čitaoce, a posebno one za koje je književnost religija. Radi se o naslovima “Pobuna u doba samoće” i “Male leskovačke priče”. One predstavljaju svojevrsnu ulaznicu kojom ovaj mladi pisac stupa kroz velika vrata književnosti.
Slikanje života
Knjiga “Male leskovačke priče” je pripovedačka razglednica na kojoj su oslikani život i škrta sudbina običnog čoveka, prikazanog u svom rodnom miljeu, sa svim manama i vrlinama, čija opora neizvesnost gleda kroz okno prozora. Mali čovek sa velikim srcem, koji ne sanja velike snove, već uživa u blagodetima kojima ga je usud darovao. Pisac je na vešt i zreo način dočarao običnog čoveka toliko dobro da se čitaocu čini da ga poznaje i raduje se što, eto, sreće ga na stranicama knjige koju je već pročitao, ali je iznova i sa zadovoljstvom čita. Leskovac je iskonski junak njegovih knjiga i motiv nikad dovoljno ispričanih priča, kako autor tvrdi. U njemu se posebna draž oseća u vreme pretprazničnih euforija. Grad uronjen u božićnu idilu, sreća iščekivanja božićnog jutra u mislima radoznalih derana i pripitih momaka koji seku badnjak po gorama sa pesmom na usnama. Božićna razglednica i idila su kolaž zimske nostalgije, euforije i topline domova spremnih za praznovanje. U priči “San zimske noći” pisac prikazuje iluziju grada i kaže: “Studen reže do kostiju, tišina miriše na prošlost, u varoši koja veruje u bajke, i kojoj je prolaznost najveći zulum i najteža smrt.” U istoimenoj pripovetki Milenko, profesor filozofije u penziji druguje u zimskoj noći sa kudravim kerom dok tragove Siminog bicikla zatrpava sneg. Opisuje mehane, žene i druženje sa Dionisom, grčkim bogom vina i završava aluzijom na vreme koje se ponavlja i ne zaboravlja, jer sećanja žive i posle života.
Duboka refleksija
Period vezan za korona virus opisan je jezgrovito i živopisno u pripovetki “Strah u doba zaraze” u kojoj su leskovački sokaci taoci jedne pošasti, usamljeni, tek pokoji namernik užurbano, bojažljivo i zamišljeno prođe, remeti stare navike i zablude. Pogled iza zavese najbolje oslikava strah čoveka koji je bespomoćan pred aveti koja se nadvila nad čovečanstvom. “Prazne ulice, dućani, železnički vagoni, ugašena svetla, sve je stalo, osim leskovačkih fabrika u kojima, radnici krune svoju životnu energiju, za njih epidemija nije donela odmor na bezbednoj udaljenosti od gužvi i stigmatizovane fizičke bliskosti; korona virus nije samo naziv zaraze, već i nebrige stranih gospodara. ” Radnici se pribojavaju i strepe šta će biti sa njihovim radnim mestima, više ih to brine od same pošasti, umreti od virusa ili od gladi za njih je šekspirovska dilema. Brane se ćutanjem, strpljenjem i nadanjem. Ograničenja, kazne i bolest obeležile su period mraka i straha iz koga je čovek, kako Stojanović precizira, izašao sa saznanjem da ništa nije vrednije i svetije od očuvanja porodice. Velika lekcija života malog čoveka, koju nam je pisac živopisno dočarao i naterao na duboku refleksiju nad smislom života.
Stojanović svoju pažnju posvetio temama važnim za sve ljude
Rezbarenje prolaznosti
Knjiga “Pobuna u doba samoće” sadrži i prozu i poeziju. Pisac poimanje prolaznosti izražava u pripoveci “Livače”: “Nogu pred nogu, dan po dan, čovek gazi prolaznost, kao što to čine tople, morske struje, udaljenim glečerima Skandinavije.” Stojanović kritičkim tonom rezbari prošlost i prolaznost. Vreme je bezmerna dimenzija, ne meri se u godinama, ono prolazi bez okova i tragova, ono samo u duši malog čoveka ostavlja trag i teskobu, a meri se uzdasima, to mu je najpreciznija merna jedinica. Nevidljive spone između čoveka, prirode i svemira su jasne i precizne, one su privilegija života, da nema njih, ne bi ni univerzum imao smisla. Stojanović pripovedač ume da zaroni u dušu, da pročita najskrovitije misli, uskovitlane želje, odsev inata, nesanice pijanaca, kotrljanje besmislenih dana i besanih noći. Pripovedač tumači osećanja, opstanak beznadežnih seoskih baraba usidrenih u kaljuzi bezizlaza; on leči njihovu tugu za minulim danima, bdi nad njihovom sudbinom, ne da im da padnu u provaliju zaborava; on je čuvar leskovačkog duha i leskovačke čaršije i viri kroz odškrinuta vrata kako bi nadzirao njihove ravnodušne živote dok utehu nalaze u rakiji po zadimljenim i vonjavim mehanama, osvojeni žalom i šenlučenjem u birtijskim noćima.
Uzvišena lepota
Reka Veternica i orah kome društvo prave zvezde su simbol uzvišene lepote prirode koja se upliće u život sa svim kompromisima malog čaršijskog čoveka. Mladi pričaju o ljubavi, a stari o uspomenama, oživljenih posle nekoliko čaša piva, dok duševni mir stvoren dejstvom alkohola maskira nedaće života u maloj birtiji koja živi neobuzdano i neosporivo. Pisac na istančan i prefinjen način, biranim rečima i britkim izrazima opisuje ljude kojima je život usputna stanica. Primer nalazimo u pripoveci “Sokak sa dušom” u kojoj je leskovački sokak pravi zdenac piščeve inspiracije. Leskovačka pijaca, tezge, gužva, galama, ljudi koji ispijaju pivo, jedu mastan burek i igraju šah su glavni sastojci šarolikog života u maloj idiličnoj sredini. Velika prijateljstva su sklopljena za tezgom sira i mladog kajmaka. Leskovačka pijaca ima svoju toplu balkansku dušu, prepoznatljivu po plemenitosti običnog čoveka, na kojoj se prodaje: rakija, taj melem za ranjene snove, đakonije raznih vrsta, ali i cveće, znano i neznano. Sve odiše životom Leskovčana, kupaca i prodavaca, o čemu autor piše: “Na pijaci prodaju pogrbljene bake, mršave čiče, ljudi i žene blagih ili oštrih crta lica, prodornih očiju i izborane kože. Svako ima svoju priču. Svako ima svoju sudbinu.”
Marginalci kao heroji
Poseban utisak, o tome koliko je život surov, ostavlja pripovetka “Basamaci strina Lule”, svedočanstvo o sredovečnoj Luli koja se bori sa siromaštvom, živi teško od bedne, invalidske penzije, bez struje i vode, a ide u nadnicu i bere višnje i jagode. Pisac saoseća sa ovom nesrećnicom, dok čitalac oseća moralnu bol prema jadnici na margini dostojanstva; zaboravljena od društva i najbližih, živi svoju patnju bez buke, u tišini, srameći se gladi i nemaštine i retko tražeći nešto za uzvrat kad ne odbija pomoć drugima. Sudbina joj je bila maćeha od prvog dana kada je ugledala svet. Veselin rabadžija, spasio joj je život, takođe nesrećnik, kome je žena umrla prve bračne noći. Njemu je Lula bila jedina radost. Luli je samo život ostao veran, dok su je svi ostavljali. Dijalozi u knjizi su na koloritnom leskovačkom dijalektu.
Golgote hrabrosti
Stojanović pesnik priziva samoću na sav glas, uspostavlja i vodi dijalog sa njom, kao sa božanstvom kome se klanja i poklanja svoj unutrašnji mir. Za Stojanovića, sećanja su posebna deoba uspomena sa bratom u pesmi “Umrlom bratu”: “Sećaš li se predaka, ujaka i tetaka, pamtiš li babinu kecelju, porodični album i dedinu pušku bez metaka”. A ludost je divlja hrabrost i motor svih čudnih pohoda i tura u istoimenoj pesmi. Pesnik poji o prijatelju kao o svetinji:
“Prijatelj se gaji, poštuje i čuva, jer je postojan, kao vetar koji sa mora duva”. Poruka da se ne ode na drugu stranu života sa kajanjem zbog propuštenog i anoniman: “Dok si tu, živi, sanjaj i radi. Ostavi neki trag. Da jednom, u večnost, ne odeš slabašan, zaboravljen. I nag”. Pesnik peva o sreći, životu, golgoti velike ljubavi u noćima usnulog meseca, smrti, kajanju, magiji, o čoveku i njegovoj sudbini, koja je vulkan u erupciji ili vulkan koji još uvek spava, ali čija lava neprimetno tinja. Vulkan kao prirodna pojava, kao i vulkan koji leži u Aleksandru Stojanoviću je vulkan prefinjenog senzibiliteta i istančanih lirskih manira koji svojim stihovima od čitaoca pravi sanjara otvorenih očiju. Pisac je uspeo da stvori simbiozu između svojih i čitaočevih osećanja, što je, moramo priznati, veliki uspeh za svakoga koji pisanom rečju želi da probudi najtananiju nit empatije. Aleksandar Stojanović, iako na početku svoje književne karijere, to radi u stilu starih majstora pera. Njegova prefinjena pisana reč je ubojito oružje kojim pogađa i najolovnije srce, na način kako to samo može buntovni poklonik jedne istančane samoće.
Biografija autora
Aleksandar Stojanović rođen je u Leskovcu 1994. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a osnovne i master studije na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Osnivač je Centra za istraživanje bezbednosti (CIB), ekspertske organizacije koja se bavi realizacijom pisanja društveno relevantnih projekata iz oblasti bezbednosti. Punu deceniju sarađuje sa Regionalnom informativnom agencijom JUGpress iz Leskovca. Svoje književne i stručne forme blizu deset godina objavljuje na stranama leskovačkog nedeljnika „Nova Naša reč“. Od januara 2020. godine je saradnik redakcije frankfurtskih “Vesti”.
Književno stvaralaštvo
Stojanović je autor knjiga “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće”, rukopisa koji su bili u užem izboru za neke od najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji i regionu. Dobitnik je treće nagrade na osmim Drinskim književnim susretima u Zvorniku za zbirku priča, a priznanja za prozu i poeziju je dobijao u Mrkonjić Gradu, Srebrenici i Kostolcu. Njegova dela su zastupljena u preko dvadeset književnih časopisa i zbornika u zemlji i regionu, a knjige je promovisao u više gradova i mesta u Srbiji.
“Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće” su knjige pisca i esejiste Aleksandra Stojanovića Kana, rukopisi koji su u prethodne tri godine promovisani širom Srbije, o čemu je mogla da čita publika portala za dijasporu Vesti online.
Stojanović, inače, dugogodišnji saradnik najuticajnijeg medija srpskog rasejanja, ističe da su one posledica jednog kreativnog oslobađanja koje se realizovalo u prethodnih desetak godina, tokom kojih su i nastajala dela. Oslobađanja, koje je kulminiralo 2023., objavljivanjem “Malih leskovačkih priča” i 2024., kada je iz štampe izašla “Pobuna u doba samoće”.
“Male leskovačke priče” je naziv zbirke priča, koja na jednom mestu okuplja pripovedanja ne samo iz Leskovca, već i iz čitave Srbije, ali je naziv knjige, kako sam pisac kaže, takav “jer su dela dovoljna leskovačka pošto ih piše Leskovčanin”.
“Pobuna u doba samoće” je zanimljivi, poetsko-prozni hibrid, koji u sebi sadrži pesme o zavičaju, nadanjima i promišljanja, emocije i kritike pojedinačnog i kolektivnog života, kao i prozu o običnim ljudima sa jako neobičnim sudbinama.
O karakteru knjiga i njihovom značaju za ljude u Srbiji i rasejanju, pisao je jedan od recenzenata rukopisa Nikola Milićević, dugogodišnji novinar i publicista, te glavni i odgovorni urednik kultnog leskovačkog nedeljnika “Nova Naša reč”.
Rukopisi predstavljeni širom Srbije
“Male leskovačke priče”
“Iako tematski raznorodne, Stojanovićeve priče (kojih je u zbirci 32), osim prideva „leskovačke“ u naslovu knjige, imaju bar još dva vezna tkiva: raskošni jezik dijalekta koji autor upotrebljava u trenucima kada treba popuniti „jezičke gapove“, što pričama daje poseban kolorit, i u gotovo svim pričama prisutan čemer, po svom značenju mnogo snažniji i za čitaoca uverljiviji pridev od od onoga sa sličnim, ali ne istim značenjem – tegoba. Koristeći ova dva načina konstrukcije atmosfere i potrebnog objašnjenja događaja, autor kao da insistira na svojoj odanosti ljudima i podneblju sa koga potiče, ukazujući da je svojim pristupom životu bliži nepravedno proskribovanoj „teoriji krvi i tla“, tradicionalnim vrednostima, nego globalizaciji standarda čije taragične posledice doživljavamo upravo ovih dana”, piše Milićević.
“Stojanović je autor koji motive za likove iz svojih zapisa nalazi u sredini ljudi iz svog okruženja, iako se u obrađenoj priči ne može do kraja razlučiti da li se radi o susretu sa savremenikom, ili je zapis nastao kao posledica priča koje je čuo, i to pravilo se ponavlja i onda kada su protagonisti priče predmeti, nekada od posebne važnosti pa onda odgurnuti u stranu kad je važnost istekla, ili događaji koji su posledično bili za nauk, pa su onda prepušteni zaboravu ili pohabani u vremenu. Kako god, priča nastaje i kao namera da njena vrednost ostane zapisana i za neka buduća vremena. Baš zato, knjiga “Male leskovačke priče” ima veliku vrednost i štivo je koje treba čitati više puta”, dodao je Milićević.
“Male lesvkovačke priče” i “Pobuna u doba samoće” se čitaju u više zemalja
“Pobuna u doba samoće”
“Stojanovićev poetski stil je prepoznatljiv, precizan i on povezuje sve pesme, ali zahvaljujući sjajnoj veštini pripovedanja, stvaranja stihova, kao i pravljenja obrta, čitaocu je data mogućnost da se upozna sa autorovim stremljenjima i stavovima. Baš zbog raznovrsnosti motiva o kojima Stojanović u svojoj knjizi “Pobuna u doba samoće” piše (život, smrt, ljubav, nostalgija, bog, ludost, politika, strah, zlo, glupost, revolicija, samotnost…), opravdano je reći da se radi o velikom talentu i delu. Da to prepoznaje i književna zajednica u zemlji i regionu, pokazuje i to što su Stojanovićeve priče i pesme objavljene u preko dvadeset književnih zbornika, a sam autor je dobitnik više književnih priznanja. Svako ko pročita “Pobunu u doba samoće” se može u to uveriti. Zbog svega navedenog, on sam treba da bude zadovoljan i motivisan za dalji rad, usavršavanje i pisanje, a Leskovac, grad iz kog dolazi, treba da bude ponosan”, zaključio je Milićević.
Aleksandar Stojanović Kan
Biografija autora
Aleksandar Stojanović rođen je u Leskovcu 1994. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a osnovne i master studije na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Osnivač je Centra za istraživanje bezbednosti (CIB), ekspertske organizacije koja se bavi realizacijom pisanja društveno relevantnih projekata iz oblasti bezbednosti. Punu deceniju sarađuje sa Regionalnom informativnom agencijom JUGpress iz Leskovca. Svoje književne i stručne forme blizu deset godina objavljuje na stranama leskovačkog nedeljnika „Nova Naša reč“. Od januara 2020. godine je saradnik redakcije frankfurtskih “Vesti”.
Književno stvaralaštvo
Stojanović je autor više priča, pesama i eseja, kao i knjiga “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće”, rukopisa koji su bili u užem izboru za neke od najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji i regionu. Dobitnik je treće nagrade na osmim Drinskim književnim susretima u Zvorniku za zbirku priča, a nagrade i priznanja za prozu i poeziju je dobijao u Mrkonjić Gradu, Srebrenici i Kostolcu. Njegova dela su zastupljena u preko dvadeset književnih časopisa i zbornika u zemlji i regionu, a knjige je promovisao u više gradova i mesta u Srbiji.
Laka porudbžina
“Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće” se uveliko čitaju u Sjedinjenim Američkim Državama, Nemačkoj, Gruziji i u zemljama širom Balkana. Rukopise je moguće poručiti i onlajn, putem mejla porudzbineknjiga@gmail.com, nakon čega će budući čitaoci svoje primerke dobiti na kućnu adresu.
Izmena postojećih zakonskih rešenja, ili usvajanje novih, u uređenim zemljama sledi nakon ozbiljne i temeljne javne rasprave, prostora kada različiti društveni akteri mogu reći šta misle o predmetnim normativnim aktima, potkrepljujući svoja shvatanja relevantnim argumentima i utemeljenim dokazima.
Posebno osetljivo mesto, u tom smislu, zauzimaju zakoni „bezbednosne“ prirode, onih kojima se regulišu odnosi vojske, policije, obaveštajnih i bezbednosnih službi prema ostatku društva.
Razlozi su, dakako, jasni: svojom pozicijom i silom koju raspolažu, navedene institucije u značajnoj meri mogu narušiti slobode i prava građana zagarantovanih Ustavom i zakonom, a u korist političke elite u čijem isključivom interesu, institucije u slabim sistemima, rade.
U dobronamernim, na demokratskim principima ustrojenim političkim sistemima, to obično nije problem: javne rasprave su transparentna stvar, kojoj mogu da prisustvuju svi oni koji to žele. U onim drugim, naravno, to nije slučaj, piše u analizi Centra za istraživanje bezbednosti (CIB).
Baš zato, poprilično je indikativno tajno organizovanje javne rasprave o nacrtu novog zakona o policiji, koja se prethodnih dana vodila u Srbiji (tačnije, u Leskovcu), a koja se nije realizovala u prisustvu svih zainteresovanih strana, već u „odabranom“ društvu pojedinaca iz raznih državnih službi, sa diskutabilnim profesionalnim i suštinskim kvalifikacijama. To ostavlja prostora za sumnju u dobronamernost čitavog procesa, odnosno, želju da rasprava, kao i sam zakon, bude stavljen u funkciju ostvarenja interesa građana.
Povlačenje prethodnih nacrta zakona u unutrašnjim poslovima usled velikih kritika stručne javnosti, pokazuje da se i u skoroj prošlosti pokušalo sa usvajanjem normativnih akata koji bi ozbiljno narušili Ustavom zagarantovana prava građana, a u korist političke oligarhije u Srbiji.
Javna rasprava mora da bude u ostvarena u svojoj biti, njeno održavanje mora da bude transparentno, uz prisustvo zainteresovanih strana, a naročito civilnih i akademskih eksperata iz predmetne oblasti. Svaka druga varijanta, ostavlja sumnju da posredi nije želja unapređenje pravnog regulisanja odnosa u zajednici, već politička instrumentalizacija.
Iranske snage izvele su napad na američke ratne brodove, saopštila je Iranska revolucionarna garda.
„Nosač helikoptera i desantni brod američke vojske LHA7, sa više od 5.000 mornara i marinaca, napale su iranske snage i primorale ga da se povuče duboko u južni Indijski okean“, navodi se u saopštenju koje je objavila iranska državna televizija.
Američki predsednik Donald Tramp izjavio je danas da je rok do sutra, do 20.00 sati po istočnoameričkom vremenu, koji je postavio Iranu za postizanje mirovnog sporazuma, konačan.
Tramp je u obraćanju ispred Bele kuće kazao da je iranski predlog o postizanju mira značajan, ali ne i dovoljno dobar, prenose mediji.
Teheran je ranije danas u odgovoru koji je dostavljen Pakistanu, na predlog Sjedinjenih Američkih Država o okončanju rata, odbacio mogućnost prekida vatre i istakao potrebu za trajnim okončanjem rata uz uvažavanje stavova Irana.
U odgovoru sastavljenom od 10 tačaka, navodi se niz zahteva Teherana, uključujući prekid sukoba u regionu, uspostavljanje protokola za bezbedan prolaz kroz Ormuski moreuz, obnova i ukidanje sankcija, objavila je iranska agencija IRNA na svom Telegram kanalu.
Aksios je prethodno, pozivajući se na američke, izraelske i regionalne izvore, preneo da SAD, Iran i regionalni posrednici razgovaraju o potencijalnom 45-dnevnom prekidu vatre kao delu dvofaznog sporazuma koji bi mogao dovesti do trajnog okončanja rata.
