Aman, ljudi božji, ostavite nas više na miru! I vi Ameri, i vi braćo Rusi! Udrite se, koljite se, veliki ste, može vam se, šta ste se navrzli da nas miševe uvlačite u kolo sa slonovima.
Taman sam mislio da su nas i Bog i ljudi zaboravili, da Putin i Obama imaju preča posla u svojim avlijama, a oni opet zakuvaše preko naše grbače. Meni odma’ na um grešna mis’o: Veliki Vladimir prethodniku Jeljcinu spomenik da digne, da matoro bure votke nije pustilo Sotonu na Srbiju, koji bi danas presedan ruski meda potezao vraćajući Krim?
Ni manjeg naroda od našeg, ni veće dreke oko njega. Brka iz Berlina nas je tukao ko da smo mu jedini problem u životu, sve zato što je dobio preko labrnje devetsto osamnaeste. Njegov globalni naslednik Klinton zabrlja sa sekretaricom, drži-prži, Hilari pritisla, daj rokaj Srbiju da se matorka odobrovolji.
Koja god da se sila pojavi, ona se prvo na nama istrese, ko u sirotinjske naćve, sunce ti lebovo.
Genijalci iz Novog Sada, autori hit-serijala "Državni posao", nekad su imali seriju "Velika Srbija", u kojoj je briljirao glumac u ulozi "sveznajućeg" istoričara Svetislafa Kiš Prdilova.
Prdilovu se u svakoj epizodi priviđalo "crno dete": na primer, knjaz Miloš se najeo "ojerokrema" iz Takova, prividela mu se utvara, "te on udari na Turčina". Sve u svemu, crno dete je uzrok svih zala i budalaština, a jedini lek je, savetuje istoričar Prdilov, da mu se vikne nekoliko puta: Mrš u Šišatovac!
I mi Srbi ko to crno dete… Izazvasmo Prvi, pa Drugi svetski rat, ajd u neke pare da ćemo biti krivi i za Treći, bude li ga. Jer, zar nije logično da naš najnoviji poraz na Kosovu bude prva domina koja će poobarati silne regije širom Zemljinog šara i opravdanje da, prostite, ubuduće svako svakog, dok ne dođe do tačke s koje povratka u razum više nema?
Daleko bilo.
Prete nam prstićem i štapićem i sa Istoka i sa Zapada. Evropa bi da stanemo uz naslednike ukrajinskih ustaša, koji su zajahali vlast u Kijevu i da zabodemo prst u oko Kremlju. Moskva nam, pak, preko svojih medija "nezvanično" poručuje da ćemo da se slikamo za milione namenjene obnovi železnice, ukoliko braći okrenemo leđa.
A, bogme, i Južni tok bi mogao da ostane na onom jednom varu u Šajkašu.
Busa se pre neki dan narod u prodavnici, niko nikog ne poznaje, al se očas posla složiše da je došlo vreme da "onaj crnac dobije po labrnji!" i da "bogami, Rusija nije Srbija!" Milo im što se sibirski medved najzad probudio, pa veseli ko Crnogorci kad im se rodi sin.
Gledam ih, pa se setim onog vica kad preko mosta trče slonovi i miševi, a mišić ponosno viče: Vidi, vidi, ala TUTNjIMO!
Sve dok se slonu ne omakne papak, pa od miša ostane fleka.
Ovog puta, koliko cenim, mi ne bismo u tu neravnopravnu trku, ali ko nas pita. Davi nas Davenport, načepio nas Čepurin, Vučić vrda i vadi se na tehničku vladu koja nema ovlašćenja da donosi krupne odluke zbog kojih ćemo se kajati, ovako ili onako. A, Tito je, koliko čujem, umro, s njim i nesvrstani, sad ima da se svrstamo pa da nam je sir ko kajmak.
Ne da nam se da posedamo pod onu obećanu Tarabićevu šljivu i da onako, sa distance, posmatramo bitku slonova. Štrecnemo se i kad nestane malezijski avion ("da nije Srbin, lebac ti?!"), kad Rusi zapale nemačku zastavu usred Dortmunda ("da nije neki naš ludak, sunce ti?"), pa kako onda da tihujemo kad i Putin i Obama potežu Kosovo ko da im je od đeda ostalo?
Ko mi još jednom odbrusi da mi Srbi umišljamo kako smo neki faktor i da je za sve što nam se dešava krivo crno dete koje nam se priviđa, ima da mu odvalim takvu šamarčinu da će mu Karleuša sedam dana pevati na uvo.
