Vojni udar na Venecuelu, nedeljama pripreman kroz gomilanje američke mornarice u Karipskom moru, izvršen je vrlo „efikasno“ – otmicom predsednika Nikolasa Madura i njegove supruge (uz, za američke standarde, “minimalnu kolateralnu štetu”), kojima će se suditi pred američkim sudovima.
Optužbe su “jasne” (trgovina drogom i oružjem, „narkoterorizam“ i slično), a pozadina još jasnija – namera Vašingtona da prisvoji naftna polja Venecuele (koja su najveća na svetu). To su, uostalom i reči samog predsednika SAD Donalda Trampa, koji se ni ne trudi prikriva imperijalističke namere Vašingtona u ovom delu sveta. Napad na Venecuelu, sem što predstavlja flagrantan čin kršenja međunarodnog prava i pravila inaugurisanih Vestfalskim mirom 1648. godine, predstavlja i značajan indikator budućih kretanja na međunarodnoj sceni.
Kontrola zapadne hemisfere
Prvo, potezi američke administracije pokazuju nameru Vašingtona da kontroliše prilike u zapadnoj hemisferi: Tramp je intervencijom u Venecueli poslao snažnu poruku Kubi, Kolumbiji, Meksiku i svim drugim zemljama Latinske Amerike, tom delu sveta koji je u prošlosti znao da planerima u SAD zadaje glavobolje srčanošću, revolucionarnošću i nepokolebljivošću. Taj potez će, bez dileme, doprineti destabilizaciji prilika na kontinentu koji je već rodio Bolivara, Če Gevaru, Kastra i Čaveza. Možda se neko sličan ovih dana već oblikuje. Američke ambicije se ne ograničavaju samo na jug. Ranije najave Donalda Trampa da bi hteo da Americi pripoji Kanadu, koje su naišle na podsmeh, sada su nadograđene željom šefa Bele kuće da preuzme Grenland, teritoriju nad kojom suverenitet ima Danska, dugogodišnji američki partner iz NATO pakta. Eventualna realizacija ove ideje, značila bi nastavak kršenja temeljnih pretpostavki na kojima počiva savremeni međunarodni poredak, a koje podrazumevaju nepromenjivost granica suverenih država i zabranu upotrebe sile pri rešavanju sporova. Naivno bi bilo verovati da će se aktuelni američki predsednik na to obazirati.
Poruka Rusiji i Kini
Drugo, intervencija u Venecueli će imati planetarne reperkusije – ohrabriće osvajačke tendencije vojne (Rusija) i ekonomske (Kina) supersile – u slučaju prve, u vezi Ukrajine i eventualnih novih meta ruskog predsednika Vladimira Putina, a u slučaju druge, oko Tajvana. Nije tajna da Peking želi da definitivno vrati Tajpej pod svoju direktnu kontrolu do stogodišnjice revolucije (2049. godine), čemu svedoče brojne vojne vežbe u Južnom kineskom moru, testiranje balističkih i krstarećih projektila i intenzivan razvoj kineske ratne mornarice. Kina se priprema za rat, tako da će ceo proces dobitni na ubrzanju nakon američkog nametanja protivpravnih rešenja u svom delu sveta. U ovom trenutku, više nije pitanje da li će se rat za Tajvan desiti, već kada će se desiti.
Uzroci nemoći Evrope
Značajna posledica američkog udara na Venecuelu i formalnog uobličavanja tripolarnog političkog poretka, sa Amerikom, Kinom i Rusijom kao glavnim akterima (budući da samo Vašington, Peking i Moskva trenutno imaju kapacitet da suvereno donose odluke i da delaju autonomno, ne obazirući se na mišljenja/interese ostatka sveta), definitivno predstavlja i očigledna nemoć Evropske unije da ozbiljnije utiče na najznačajnija planetarna dešavanja. Iako jedna od najvećih ekonomskih sila sveta, EU prethodnih godina ima značajnih poteškoća da to valorizuje kroz odlučnije političko dejstvo iz tri, međusobno povezana razloga.
Prvo, u samoj Uniji postoje značajne pukotine kada je u pitanju sam odnos prema elementarnim stubovima na kojima počiva ova zajednica (zajednička spoljna, ekonomska i bezbednosna politika), što ostavlja utisak nejedinstva i slabosti (najočigledniji primeri su neharmonizovano dejstvo Mađarske i Slovačke). Moć pojedinca, kao i nadnacionalnih entiteta, počiva ne samo na realnim kapacitetima, već i na utisku. Ako je to istina, onda Brisel ne treba da čudi to što je u nekim delovima sveta doživljen kao, najblaže rečeno, neodlučni akter međunarodnih odnosa.
Drugo, politička praksa prethodnih godina je još jednom potvrdila da odluka, čak i kad se donese, ostaje mrtvo slovo na papiru ukoliko iza nje ne stoji oružana sila kao ultimativni argument ubeđivanja. Predajući ključeve vlastite bezbednosti NATO-u (budući da su skoro sve članice EU istovremeno i deo Alijanse), odnosno, dobroj volji Vašingtona, koji je najveći finansijer ovog vojno-političkog saveza, Evropa je praktično došla u, po Makijaveliju, najgoru moguću situaciju: da zavisi od tuđeg oružja i moći. To je, istina, sada već jasno i samim donosiocima odluka u EU: upravo kroz svest o nebezbednosti i neodrživosti tog položaja treba čitati ubrzano naoružavanje i vraćanje vojnog roka u više zemalja Starog kontinenta.
Treći i ne manje značajni problem Brisela je nedostatak manifestovane svesti o geopolitičkim promenama u poslednjih petnaestak godina. Arapsko proleće, ruska aneksija Krima, migrantska kriza, Bregzit, pandemija, konflikti na Bliskom istoku, rat u Ukrajini i drugo Trampovo predsednikovanje, kao da planerima u EU nisu značili ništa da narativ, politiku i nastupanje prema članicama, kandidatima za članstvo, partnerima i neprijateljima, prilagode novim okolnostima. Evropa je prethodnih tridesetak godina postupno postajala samoj sebi dovoljna, često se fokusirajući na formalne i artificijalne stvari, umesto na ona suštinska i realna pitanja politike i borbe za ostvarenje zajedničkih interesa naroda koji unutar nje žive. Ta greška u proceni i tumačenju, doprinela je ubrzanoj regresiji EU ne samo u terminima grubog političkog materijalizma, već i u ideološkom smislu. Briselu je očajnički potrebna nova ideja.
Mogući put povratka na mesto planetarne moći i uvažavanja za EU, dakle, ima nekoliko važnih elemenata: stvaranje novog ideološkog obrasca, primerenog tripolarnom svetu; formiranje evropskih oružanih snaga, nezavisno od toga da li će NATO nastaviti da postoji ili ne; nepopustljiviji odnos prema „neposlušnim“ režimima unutar same EU, čak i po cenu izbacivanja nekih zemalja iz članstva; vođenje autonomne politike u odnosu na Vašington, pa makar to značilo i napuštanje evro-atlantskog partnerstva. Ukoliko se, pak, planeri u Briselu odluče da nastave sa trenutnom, slobodno možemo reći, zastarelom politikom, vrlo lako se može desiti da se retrogradni, a potencijalno i dezintegrativni procesi, nastave. Situacija svakako nije obećavajuća.
Male zemlje na udaru
Četvrti aspekt posledica američke intervencije u Venecueli tiče se poruke koja se šalje malim zemljama. Ona je banditski jasna: ukoliko imate nešto što nam treba, uzećemo to, ma kojim sredstvima. To se, kao na razglasu, emituje svaki put kad aktuelni predsednik SAD održi konferenciju, a ne treba da iznenadi da će u budućnosti, aktivniji u tom pogledu biti i politički šefovi u Moskvi i Pekingu. Savremeni svet kao da je, usmenim dogovorom Trampa, Putina i Si Đinpinga, podeljen na interesne sfere namenjene za američku, rusku i kinesku eksploataciju. U tim područjima nalaze se i neke regionalne sile (Brazil, Južnoafrička Republika, Turska, Pakistan, Indija i druge), ali je ipak više onih, slabih država sa većim ili manjim prirodnim bogatstvima, tim mamcem koji i u trećoj deceniji dvadeset prvog veka, aktivno učestvuju u dimenzionisanju spoljnih politika najvećih svetskih sila. Oni će u tripolarnom svetu biti još više na ceni, tako da će i po tom osnovu, pritisak na manje zemlje biti izraženiji. Svanulo je novo doba i ono će zahtevati prilagođavanje, naročito od onih koji će biti na udaru američkog, ruskog i kineskog imperijalizma. Koje su mere zaštite?
Neophodnost udruživanja
U političkom smislu, one bi podrazumevale stvaranje bilateralnih i multilateralnih sporazuma, na čijim temeljima bi nastajali regionalni savezi zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, bez učešća velikih sila. U ekonomskom smislu, značile bi intenzivnu saradnju na nivou saveza i uvođenje protekcionističkih mera, radi zaštite vlastite industrije i resursa, a u vojnom, jačanje snaga bezbednosti i pretakanje političke i ekonomske saradnje u odbrambenu, radi zaštite zajedničkih interesa od istog neprijatelja.
U tom smislu, poseban akcenat bi morao da se stvari na stvaranje efikasnih obaveštajnih službi, obučenih specijalnih jedinica i generalne sposobnosti stanovništva za samozaštitne aktivnosti u potencijalnom asimetričnom sukobu sa okupatorsko-imperijalističkim snagama. Iako ovi predlozi možda zvuče preterano i imaju prizvuk gerilskih uputstava iz vremena “širenja komunizma kroz svet”, njih nikako ne treba sa podsmehom odbaciti. Ujedno, njihov zadatak je da ukažu na ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze zemlje na periferiji svetskog kapitalističkog poretka. Situacija, naravno, nije bila sjajna ni do sada, ali je nakon, gotovo razbojničke intervencije Amerike u Venecueli, više nego jasno šta mogu očekivati i druge zemlje, koje ne mogu da uzvrate udarac najmoćnijima. Takvih, nažalost, ima mnogo. U tome je njihova tragedija danas i vrlo lako se može desiti, njihova tragedija sutra. Dok prisustvujemo rađanju tripolarnog sveta, treba da se zapitamo, kako želimo da živimo, svi mi koji sudbinu krojimo na marginama planetarne moći: kao slobodni ljudi ili kao robovi?
