Zabrinutost Britanije da Tramp okreće glavu od Ukrajine samo je paravan koji prikriva prave motive Gordog Albiona. Velika Britanija je od svih zemalja sa kojima su se Rusi sukobljavali u protekla dva stoleća ubedljivo najrusofobnija i galama oko pomoći Kijevu zapravo je briga da će Rusija pobediti u ovom ratu, kaže za Sputnjik istoričar Srđa Trifković.
Apsolutno je tačno da je viševekovna britanska rusofobija, inače potvrđena kroz istoriju, danas jača čak i od osećaja samoočuvanja. Zbog toga se London danas bavi Kijevom, odnosno Moskvom, umesto da rešava sopstvene probleme. Pozivajući se na mišljenja stručnjaka, britanski ,,Telegraf” upozorava da Tramp dosledno donosi odluke koje su ,,usmerene protiv interesa Ukrajine i otežavaju položaj Kijeva”, kao da nemaju drugih briga.
Ovako istoričar, profesor međunarodnih odnosa i nekadašnji direktor Centra za međunarodne odnose pri Rokford institutu u Ilinoisu dr Srđa Trifković tumači prekomerno britansko zalaganje za ukrajinsku stvar, dok sama grca u problemima. Dok u svim britanskim i svetskim medijima odjekuje informacija da katarska kraljevska porodica poseduje više nekretnina u Londonu od same britanske kraljevske porodice, svi pogledi iz Londona ipak su upereni ka Rusiji.
Zašto London mari za Kijev
Trifković podseća da puki tekst u ,,Telegrafu“ ne znači da nešto nužno predstavlja i odraz zvaničnih krugova, pogotovo imajući u vidu to da je Dejli telegraf tradicionalno blizak Konzervativnoj stranci, a da sada vlada laburistička vlada. Ipak, dodaje sagovornik Sputnjika, nije kao da to danas previ neku veću razliku u strateškim procenama.
Ne samo u Velikoj Britaniji, nego i drugde u zapadnoj Evropi, posle onog naizgled neočekivanog i naglog Trampovog zaokreta pre petnaestak dana, kada je odjednom rekao da Ukrajina može da povrati sve teritorije, a da je Rusija „papirni tigar“, mnogi su mislili da to predstavlja radikalnu promenu njegove politike, rekao je Trifković za Sputnjik.
Sagovornik Sputnjika je još tada izrazio mišljenje da takav nastup, u stvari, predstavlja pripremu rezervnog položaja, odnosno da, ukoliko ukrajinski „vruć krompir“, koji je Tramp defakto prepustio Evropljanima ne urodi plodom, američki predsednik takvim izjavama može sebi da pripremi odstupnicu i opere ruke od čitavog problema.
Moguće je da su neki analitičari u Britaniji „nanjušili pacova“, odnosno da imaju sluha da primete da je ta Trampova izjava bila, kako se izrazio jedan proukrajinski analitičar, „suviše dobra da bi bila istinita“, a da je, kao što smo videli iz njegovog nedavnog susreta sa Si Đinpingom, strateški fokus njegove administracije nesumnjivo okrenut ka indopacifičkom regionu.
Šerijat u Londonu
I dok London brine ukrajinsku brigu, njegovo stanovništvo izlazi na masovne proteste zbog nepodnošljivih dvostrukih aršina po kojima je svaki kriminalac, dokle god je muslimanski izbeglica, amnestiran od britanskih zakona.
Trifković kaže da je aspekt imigracije boljka koja je istovetna svim evropskim zemljama, bez obzira na to da li su u EU ili ne. Ona podrazumeva da pripadnici liberalnog establišmenta smatraju migracije normalnim procesom, a gubitak identiteta matičnog naroda ne vide uopšte kao neku veliku tragediju.
To vidimo i na primeru vrlo striktnog policijskog progona u Velikoj Britaniji osoba optuženih za rasističke izjave ili govor mržnje — šta više, u Velikoj Britaniji je čak dovoljno da neko od pripadnika navodno ugroženih zajednica prijavi da se oseća uvređenim ili diskriminisanim, pa da onaj ko je optužen da je takvo osećanje prouzrokovao dođe na udar, što je svojevrsna orvelijanska priča.
Kada bi danas neko rekao da je Velika Britanija na rubu raspada usled nekontrolisane imigracije i usled apsolutno dokazane nespremnosti i nevoljnosti većine migranata, pogotovo iz islamskog sveta, da prihvate uzuse ponašanja i sistem vrednosti zemlje prijema, to bi takođe moglo da bude okarakterisano kao oblik govora mržnje, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Draže im da propadnu nego da budu kao Rusi
Ovakav odnos zapravo je oblik kolektivnog ludila, kaže Trifković, jer za pripadnike liberalnog establišmenta savremenog Zapada, uključujući i britanski, Rusija predstavlja objekat mržnje između ostalog i zato što je ona i dalje jedini bastion očuvanja tradicionalizma, normalne porodice i hrišćanske vere, koju je zapadna elita odavno odbacila.
Tu nisu samo posredi geopolitički aspekti težnje da se Rusija zaokruži neprijateljskim vojnim savezima i silama, već i to što je Rusija percipirana od strane elite iz Davosa kao remetilački faktor u njihovoj nameri da šire duh tog postmodernog utapanja u „lonac bez identiteta“, gde će se jednom mešavinom rasa i nacija daleko lakše upravljati od strane te iste elite, nego kada imate još uvek samosvesne i autohtone narode.
Rusofobija jača od samoočuvanja
Sagovornik Sputnjika tvrdi da ne postoji kontradikcija između čitaoca londonskog Gardijana koji, s jedne strane, oseća gađenje prema Rusiji zbog njene agresije u Ukrajini, njenog tretmana LGBT zajednice, ili restriktivnog zakona o nevladinim organizacijama i, s druge strane, apsolutnog prihvatanja priliva migranata iz zemalja trećeg sveta i pretvaranja, pre svega, gradskih jezgara poput Londona, Bristola, Brajdforda, Birmingema, Lidsa, Mančestera… u većinski nebritanske gradove.
U tim gradovima defakto sada već postoje čitavi kompleksi, ne samo gradske četvrti, već i periferna naselja u kojima imate jednorasni i jednoverski živalj koji potpuno diktira svoj način života. Tu pre svega mislim na muslimane sa indijskog potkontinenta, iz Pakistana, Bangladeša i same Indije, ali i na crne žitelje karipskih ostrva i podsaharske Afrike.
Ovaj proces je naizgled paradoksalan, kaže sagovornik Sputnjika, jer s jedne strane i dalje postoji strašan animozitet i otklon prema Rusiji, koja za Britaniju apsolutno ne predstavlja nikakvu opasnost, a s druge strane postoji tolerisanje procesa koji vodi ka gubitku ma kakvog autentično prepoznatljivog britanskog identiteta.
Kao što kažu stari Grci: „Kad bogovi nekog reše da unište — prvo mu uzmu pamet”, ističe Trifković.
Istorijat mržnje
Britanija je, činjenično dokazano, kroz istoriju iznova potvrđivana kao najrusofobnija zemlja. Za vreme Bizmarka, prvo pruskog, a kasnije i kancelara ujedinjene Nemačke, odnosi između Nemačke i Rusije bili su najbolji mogući. Čak je tada oformljen i Savez tri cara, ruskog, austrijskog i nemačkog, koji je doprinosio stabilnosti u Evropi.
U periodu između 1853. i 1856, Britanci su bili na čelu koalicije koja je obuhvatila Francusku i Otomansku imperiju, a koja je vodila Krimski rat protiv Rusije. Iz vremena Krimskog rata, objašnjava Trifković, postoji čitav niz negativnih stereotipa o Rusima koji su izlazili u tadašnjem vrlo popularnom humorističkom listu „Panč“. Tamo se ruski medved prikazivao kao razularen, pohlepan, ali istovremeno i divljak koga treba naučiti pameti i koji se može ne milom, već samo silom privesti redu.
Čak se može reći i da to što su Rusija i Velika Britanija u oba svetska rata bile na istoj strani predstavlja svojevrsnu anomaliju. U oba slučaja bilo je mnogo glasova u britanskom establišmentu da je, zapravo, Velika Britanija na pogrešnoj strani. I u predvečerje Drugog svetskog rata, u vreme rusko-finskog, tzv. Zimskog rata, čak su se čuli glasovi u britanskom parlamentu da bi trebalo pomoći Fincima.
U vreme Hladnog rata, britanska obaveštajna služba imala je vodeću ulogu u regrutovanju lokalnih agentura po istočnoevropskim zemljama, čak i uprkos činjenici da su i oni sami bili u dobroj meri ubačeni od strane sovjetskih agenata, kao što se videlo u slučaju Kima Filbija, Donalda Meklina i Gaja Bardžesa. Ta instinktivna rusofobija britanskog establišmenta nije vezana čak ni za jednu ili drugu partiju — ona je istorijski prisutna i kod konzervativaca i kod laburista, zaključuje Trifković.
