O njihovom postojanju je znalo tek nekolicina najviših generala, a svaka akcija upisana je pod oznakom “strogo poverljivo”. Mada je od rata prošlo više od dve decenije, o misterioznom, jurišnom odredu Džokeri, koji je tokom 1999. godine izvodio specijalne operacije širom Kosova i Metohije, a naročito tokom prvih dana borbi na Košarama, i dalje se ispredaju mnoge priče i kruže mitovi koje dodatno podgrevaju ispovesti veterana, aktera rata na Kosovu.
U ekskluzivnom razgovoru za “Vesti” o ovoj tajanstvenoj jedinici priča jedan od njenih osnivača, penzionisani poručnik Vojislav Perović (51).
Perović je bio u 46. klasi Vojne akademije i od 1993. jedan od starešina Korpusa specijalnih jedinica, a na Kosovo je otišao 1998. na “ispomoć” iz baterije Oklopno-mehanizovane brigade sa sedištem u Subotici.
Rodoljublje na delu
– “Džokeri” su formalno osnovani drugi dan Božića, 8. januara 1999. nedugo posle vanrednog događaja na Bajgori. Nakon što je 1998. potpisan sporazum da se snage Vojske povuku u kasarne i da će sve nadgledati posmatrači Oebsa, u praksi je to samo doprinelo novoj eskalaciji terorizma na Kosovu. UČK je napala Radarski sistem na Bajgori koji smo kolega poručnik Boban Kuzmanović i ja, kao komandiri protiv-oklopne baterije iz sastava 125. motorizovane brigade Prištinskog korpusa, uspešno odbili. Ubrzo nakon toga nas je pozvao komandant brigade, tada pukovnik Dragan Živanović i pitao možemo li u što hitnijem roku formirati jurišnu grupu koja bi bez velike “buke” i brzo uspevala da rešava ovakve situacije. Zgledali smo se i upitali kada bi trebalo da se jedinica formira. Odgovorio je: “Odmah!” Kuzmanović je proizveden u komandira tog novog odreda, a ja u njegovog zamenika, i odmah tog popodneva smo počeli sa formiranjem grupe. Prvo smo izabrali za pomoćnike dvojicu vodnika, Zlatka Solunca i Igora Stanišića, koji je preminuo prošle godine, a zatim još 26 vojnika. Jedini uslov bio je dobrovoljnost. O postojanju naše jedinice je znalo samo nekoliko najviših generala Treće armije, a svaka naša akcija je vođena pod najvišim stepenom vojne tajne – priča Perović.
Otkriva da su jedinicu zbog osnovne namene da brzo i efikasno odreaguje, prvo prozvali Klizači, a onda, posle nekoliko uspešno obavljenih akcija nazvali su ih Džokeri – odred koji ide na onaj deo fronta gde treba “popuniti rupu”.
– Prvu akciju smo imali samo tri dana pošto smo formirani. UČK je napala vojni repetitor na Bajgori i trebalo je da ga povratimo i očistimo teren od terorista. Svaka sledeća je bila sve složenija i zahtevala sve više vremena koje bismo samostalno proveli na terenu, od dva do šest dana.
“Džokeri” su ubrzo proširili rejon svog dejstva i na Srbicu i Glinu i sve do početka NATO agresije imali više od 30 borbenih akcija sa stopostotnim uspehom i bez ikakvih gubitaka.
– Ti vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka brzo su, kroz sve te okršaje, postajali pravi profesionalci. Shvatili su da treba da veruju isključivo svojoj pušci i saborcu, a da im je svaki postavljeni zadatak sveta misija u odbrani otadžbine. Nikome nevinom nismo naudili, ali uspeli smo da obeshrabrimo neprijatelja, pa su i pripadnici UČK veoma brzo čuli za nas – priča naš sagovornik.
“Očenaš” za Šumara
Sa početkom rata, jedinica je 24. marta dislocirana u Vučitrn, a zatim su krenuli ka Peći i dalje prema Dečanima.
– Tokom agresije sedište naše jedinice bilo je u selu Prilep, na putu ka Juniku i Đakovici. Ja sam odseo u kući, to sam posle saznao, komandanta Glavnog štaba OVK, Sulejmana Selimija, zvanog Sultan. U knjizi “Srpsko srce Johanovo” stoji da je upravo taj Sultan zarobio Srbina čije srce je kasnije presađeno nekom Nemcu.
Sve do napada na Košare, 9. aprila, Džokeri su imali tek nekoliko lakših akcija.
– Oko osam časova te večeri kod nas dolazi pukovnik Živanović i poziva Kuzmanovića i mene u kuću i kratko kaže: Džokeri, u 22 časa dolazim po vas i krećemo na granicu”. Već oko 23 časa smo iz Junika krenuli ka Košarama. S leve strane 72. brigada za specijalne operacije, mi u sredini, a desno od nas četa Drugog bataljona 125. motorizovane brigade. Bio je to marš za pamćenje. Mešali su se i sneg i kiša i vetar i mada je do karaule bilo tek oko kilometar i nešto, probijali smo se gotovo 13 i po sati. Peli smo se, a zapravo više puzali, propadali kroz sneg, proklizavali… Negde oko podneva smo stigli do kote 601 gde su se nalazili rezervni položaji naših graničara. Levo od brvnare nalazilo se mitraljesko gnezdo sa tri M-84. U sredini leži Dragan Miličević Šumar. Prst mu je kod obarača, a on spustio glavu, kao da spava. Prvi sam ga poljubio, a onda, uz najviše vojne počasti koje smo mogli da mu damo u tim uslovima očitao “Očenaš”. Kada sam nekoliko godina kasnije otišao kod njegovog oca rekao sam ono što i sada mislim: “On je pravi junak. On je ostao na položaju, a mi smo se vratili!” – nadahnuto priča Perović.
Vodnik Stanišić i šest vojnika su sneli telo “večnog stražara sa karaule Košare”, a ostali su se raširili i ubrzo prihvatili borbu sa desetostruko jačim protivnikom.
– Albanci su u tom trenutku držali pod kontrolom taj džep naše teritorije. Bio je to prvi pokušaj kopnene invazije na Srbiju koji su hrabri graničari, uz božju pomoć, uspeli da zadrže u tom prvom naletu. Kada smo mi stigli, usledio je silovit napad i nas Džokera, ali i pripadnika 72. i Druge čete Drugog bataljona 125. brigade u kome smo uspeli da ih istisnemo sa naše teritorije. Borbe su trajale ceo taj dan, nastavile se tokom cele noći i sve do sledećeg dana, negde do podneva, kada je sve, na trenutak, utihnulo. Počeli smo da pravimo zaklone od onoga što smo našli.
Džokeri su na samoj granici sa Albanijom ostali ukupno tri dana, tri noći, da bi četvrtog dana stigla smena. Sledeća akcija ove jedinice usledila je od 18. do 20. aprila. Ovoga puta je cilj bio da zadrže položaje po svaku cenu na 300 metara s leve i desne strane oko kote 601.
– Čitavo vreme borbi, rastojanje između nas i neprijatelja je bilo od 50 do 100 metara. Mi smo bili u delu oivičenom šumom i teroristi su tu imali prostora za napad, ali očigledno više nisu imali hrabrosti. Zato je ponovo usledila minobacačka i artiljerijska kanonada. Taj pakao od detonacija granata se teško može opisati i samo Bog nas je spasao da nas tada nisu pronašli i “pokrili” tepih bombama. Na položaju smo ostali sve do 23. aprila i to je formalno bila poslednja akcija u kojoj su Džokeri učestvovali kao jedinica. Po povratku u bazu, u selo Prilep, stiglo je novo naređenje da svako od nas četvorice starešina dobija komandu nad po jednim odredom.
Oficir s ružom
Zadatak svake te jedinice bio je da čuvaju položaje i budu podrška u izvršavanju zadataka koji su bili povereni ili 63. padobranskoj brigadi ili 72. brigadi za specijalne operacije.
– Ove dve brigade su perfektno izvršavalo zadatke, tako da smo uglavnom čuvali granicu od novog pokušaja kopnene agresije. Na granici sam se ponovo našao već 24. aprila. Čuvali smo deo granice koja je s jedne strane bila zaštićena minskim poljem, ali zato su se tih dana intenzivirali minobacački i artiljerijski napadi na naše linije. Mislim da je ispaljeno nekoliko desetina hiljada granata, ako ne i više. Kad nije bilo granata, na delo su stupali njihovi snajperisti, a noću su pokušavali da razminiraju minsko polje. Ni u tome nisu uspeli jer smo dejstvovali i tada po njima. Ako bi deo minskog polja i uspeli da oštete, brzo su u toku dana inženjerci, na čelu sa poručnikom Vojislavom Lazarevićem to popravljali.
Dani i noći su se smenjivali u toj grmljavini i odlučnoj nameri srpskih vojnika da brane svaki milimetar svoje svete zemlje. U tome su i uspeli.
Kada je u Kumanovu potpisan Vojno-tehnički sporazum, Vojislav Perović se nalazio u selu Junik, u podnožju Paštrika i sačekao da se svi vojnici spuste sa planine i ukrcaju u autobuse.
– Svi autobusi su pored vojnika NATO krenuli ka Dečanima gde su se vojnici rasporedili, svako u svoju jedinicu. Kada je formirana kolona autobusa, podigao sam rampu kod koje su već bili jedan italijanski kapetan i engleski major. Našao sam negde ružu i pružio im uz rečenicu: “Rampu vam predaje oficir s ružom, a ovde ćemo se naći kad mi je budete vraćali.” Pravili su se da ništa ne razumeju, ali znam da jesu. Pored mene je bio moj verni pratilac, pas Abdul koji ih je sve vreme fiksirao. Kad sam shvatio da se plaše, opet sam im se obratio: “Ništa se ne plašite, Abdul na vas neće krenuti bez komande. U suprotnom, od vas bi ostali samo činovi…”
I pored ovog gordog odgovora Vojislav Perović ne krije da je veoma teško podneo odluku da vojska i policija napuste Kosovo i Metohiju.
– Kada smo dobili naređenje o povlačenju, to je za mene u tom trenutku bilo ravno sramoti. Nikad nisam preboleo što smo morali da napustimo Kosovo. I nikad posle nisam zakoračio tamo. Planiram da eventualno odem kako bih obišao sve naše svetinje. Ali ukoliko otadžbina bude zvala, i ja i moji Džokeri smo spremni da se odazovemo. I dalje smo spremni da položimo svoje živote za naš narod i našu svetu zemlju – poručuje na kraju jedan od legendarnih komandanata još legendarnije jedinice Džokeri.
Penzionisan bez ordena
Poručnik Perović je penzionisan februara 2001. u prvoj grupi oficira kojih su se nove demokratske vlasti odrekle preko noći i na ovaj način “zahvalile” što su branili državu. Profesionalnu karijeru je završio na dužnosti komandira baterije Oklopno-mehanizovane brigade sa sedištem u Subotici. Jedinice iz koje je 1998. i otišao na Kosovo.
Niti je dobio orden, niti je tražio neko drugo priznanje. Priznaje da se samo jednom nasmejao i to gorko kad mu je jedan od oficira iz 125. motorizovane brigade saopštio da ni on, ni većina drugih saboraca iz Džokera nisu dobili Spomenicu zato što “nisu bili u njihovom sastavu”.
– Pitao sam ga jedino da li se šali. Nije se šalio. Na sreću, država je krenula da radi ono što je trebalo mnogo ranije. Važno je što je podignut spomenik Tiboru Cerni, ali to što je spomenik poginulim vojnicima sa Košara sastavljen od nemanjićkih ratnika, “solunaca” i boraca ratova devedesetih. Srbija nikad ne sme da zaboravi svoje svete ratnike. To su anđeli koji čuvaju naš narod sa Neba.
“Krv mi je tekla iz glave, iz ušiju”
Vojislav Perović je ispunio obećanje kada je okupljao vojnike za odred Džokera da će ih žive vratiti iz rata. On je jedini koji je dva puta ranjen. Prvi put od gelera, 21. februara 1999, u levo stopalo. Drugi put je to bilo 1. maja, na samoj granici sa Albanijom.
– Tog jutra je na našu liniju palo 57 granata, od kojih samo 10 nije eksplodiralo. Mene je geler pogodio u glavu, levu ruku i leđa. Kada me je najbliži vojnik okrenuo samo je izustio: “Mrtav poručnik”. Krv mi je tekla iz glave, iz ušiju… Tek nakon 15-20 minuta sam počeo da dajem znake života. Čujem nekoga kako se dere: “Mrda, mrda, mrda…”. Ubrzo mi se vratio vid i pridigao sam se. Ne sećam se ko me je pitao: “Pa, poručniče, vi ste bili mrtvi?” Uspeli su da mi tu odmah izvade neke gelere iz glave, da dezinfikuju one vidljive rane i ja sam obišao celu liniju. Sa svakim vojnikom sam se zagrlio i svaki put zahvaljivao dragom Bogu, jer samo nam je on pomogao da toliko granata eksplodira, a da samo ja budem ranjen.
Perović je sa desetak gelera u telu završio rat, a tek potom, po povratku u matičnu kasarnu, otišao na VMA u Beogradu gde su mu konstatovali desetak gelera po telu.
– Neke su odmah izvadili, a za neke su rekli da sačekam da sami izađu, da ne bi oštetili neki živac. Danas sam 80 odsto invalid, ne čujem na levo uvo, ali mogu da svedočim da ima Boga i da bez njegove pomoći niko od nas tada ne bi preživeo – priča Vojislav Perović.
Ko su ti momci?
Vojislav Perović kroz smeh kaže da je u jednom trenutku i lično general Treće armije, general Nebojša Pavković pozvao komandanta 125. brigade
Živkovića da ga pita ko su ti Džokeri.
– On mu je odgovorio: “Pa ljudi rade svoj posao.” General mu je odmah predložio da pošalje nekoliko helikoptera po nas kako bismo rešili neku situaciju u okolini Prištine. Kada mu je pukovnik Živković rekao da nas je svega 30, general nije mogao da veruje. Samo mu je rekao: “Čuvaj ih. I neka rade svoj posao.”
Neraskidivo bratstvo
Perović ističe da se svake godine u septembru pripadnici 125. brigade okupljaju i podsećaju na te dane slave. Džokeri su jedna od retkih jedinica koja se i pored svakodnevnih nedaća nikad nije razdvajala.
– Gotovo svakodnevno se čujem sa svima, a najmanje jednom se okupimo. To je prilika da se družimo, da se prisetimo rata, da se nasmejemo, ali i da zapevamo. To bratstvo će živeti, uveren sam, i posle nas.
Orden i za Abdula
Zajedno sa poručnikom Perovićem, čitav rat na Kosovu je bio i njegov verni prijatelj, nemački ovčar Abdul.
– Kupio sam ga 1993. godine kada sam stupio u Korpus specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije. Pisano sam se obratio tadašnjem komandantu Korpusa, generalu Paniću i on je dozvolio da Abdul i zvanično uđe u jedinicu. Od tada je bio moj verni pratilac, sve do Kosova.
Učestvovao je u većini akcija Džokera sem na Košarama.
– Na Dan vojske, 16. juna 1999. godine, 125. motorizovana brigada je postrojena u Kruševcu kad je i odlikovana Ordenom narodnog heroja, a svečanu smotru obavio je lično general Nebojša Pavković. U stroju smo bili i mi Džokeri, prvo poručnik Kuzmanović, pa ja, a odmah do mene i Abdul. General u prvom trenutku nije mogao da veruje svojim očima da ga je i kuče dočekalo “u vojničkom stavu mirno”. Okrenuo se i pitao pukovnika Živkovića: “Koje je ovo kuče?” Odgovorio mu je: “Pa to je Abdul. On je učestvovao u svim akcijama Džokera.” Pavković se ni sekunde nije premišljao: “U tom slučaju i njemu orden” – otkriva Perović.
Nažalost, njegov verni pratilac je preminuo 2000. godine.
– Usled posledica izloženosti osiromašenim uranijumom oboleo je od raka kostiju i kože i bukvalno je počeo da se raspada kada sam odlučio da ga uspavamo. Kada mu je veterinar ubrizgao injekciju nije se bunio, kao da mu je laknulo. Plakao sam kao dete, a on je bio miran. Kao da je znao da mu se olakšava njegov mučenički život.
Konj Vezir
Tokom ratnih meseci provedenih na Kosovu, Džokeri su se od ostalih jedinica razlikovali i po tome što su uz psa Abdula imali i belog konja – Vezira.
– Zbog opasnosti da naša vozila budu uočena zbog termovizije motora, što bi proizvelo raketne napade, iz krda napuštenih životinja oko Dečana smo jedva uspeli da uhvatimo ovog konja. Bio je u prirodi sigurno više meseci i postao pomalo divlji, pa smo prvo morali da ga pripitomimo. Služio nam je za prebacivanje tehnike, a kada se rat završio, vratili smo ga nazad u prirodu – otkriva Perović.
Otimanje zastave
Poručnik Perović otkriva i da se hrabrost pripadnika 125. motorizovane brigade graničila sa nestvarnim.
– Na Košarama, tokom jedne od retkih noći bez borbe, jedan od pripadnika Brigade, nažalost, zaboravio sam mu ime, odšunjao se do neprijateljskih položaja koji su bili na svega pedesetak metara od naših. Vratio se posle pola sata sa jednom automatskom puškom i zastavom Albanije.
– Najveća sramota za svakog vojnika i jedinicu je da im suparnička vojska otme zastavu. On je to učinio. Pita li smo ga šta je uradio sa njihovim vojnicima u rovu. Odgovorio je kratko: “Ništa, pustio sam ih da spavaju” – priča Perović.
U Tropoji 10.000 terorista
Tokom borbi za Košare, Perović i njegove kolege nisu mogle precizno da znaju protiv kojih snaga se bore. Svako je u svom sektoru bio suočen s najmanje više stotina terorista. Kada se sve to sabere na sedam kilometara, koliko se prostirala granica oko Košara, dolazi se do neverovatnih podataka.
– Tek kasnije sam saznao od jednog mog klasića koji je uoči agresije NATO bio u Drugoj armiji i otišao u izviđanje u Albaniju, sve do Tropoje, da je tamo video na jednom mestu oko 10.000 vojnika i kompletnu tehniku, uključujući i helikoptere. On mi je tvrdio da je sve te informacije odmah dostavio komandi Druge armije, ali taj podatak Treća armija izgleda nikad nije dobila. S druge strane, za tu armadu koju su činili teroristi i vojnici NATO najveći je poraz to što su kasnije saznali da nisu uspeli kopnenu invaziju i da ih je u tome, tog prvog dana sprečila tek šaka jada srpske vojske – stotinak golobradih graničara – naglašava Perović.
