Za izgradnju reaktora sovjetska industrija – sećao se Kurčatov – isporučivala nam je uranijum i grafit koji, često, nisu bili homogeni; čak su se i male isporuke bitno razlikovale jedna od druge, što je otežavalo naš posao. Pred nama je bio težak i složen zadatak da u prvom reaktoru u potpunosti iskoristimo celokupni isporučeni uranijum i grafit koji su bili različitih kategorija, jer se izgradnja reaktora poklapala sa prirodom kada su uranijumska i grafitna industrija kod nas bile tek u začetku u smislu primene njihovih proizvoda u ove svrhe.
Mi smo odbacivali isporuke loših i srednjih vrednosti, što je otežavalo naš tempo i zbog čega je reaktor proradio znatno kasnije nego što smo mogli da ostvarimo. Kada je u rad pušten nuklearni reaktor, sledeći korak bio je dobijanje čistog uranijuma (U-235) i plutonijuma (Pu-239) u količinama koje su potrebne za atomsku bombu. Zatim je usledio novi korak – određivanje kritične mase nuklearnog eksploziva, potom izrada upaljača atomske bombe i na kraju sklapanje te naprave. Baš onako kako su to činili u Americi. Celokupni posao završen je godinu dana pre zadatog roka i tako je američki monopol na nuklearno naoružanje prekinut. Trajao je samo četiri godine.
Sevaju munje
Članovi Državne komisije i predstavnici Vrhovne komande sovjetske armije stigli su 29. avgusta 1949. na poligon, koji se nalazio daleko na istoku SSSR, pod nadzorom Igora Vasiljeviča. Bilo je potrebno da još jednom proveri lično kompletnu šemu razrađenog programa i da definitivno precizira sva pitanja, praćenja udaljenih posledica predstojeće eksplozije na rastojanju nekoliko stotina i čak hiljadu kilometara, određujući zadatak svakome on bi se odmah uključivao u rad i dan bi prolazio neprimetno.
Tokom celog dana duvao je oštar, uporan severozapadni vetar. Uveče se on pojača i nagomilaše se kišoviti oblaci; počeše povremeno da sevaju munje, u daljini se čula sve jača grmljavina. Olujni oblaci žurili su i sve tešnje prilazili prema centru tridesetmetarskog čeličnog tornja na čijem je vrhu bila montirana i povezana sa linijom aktiviranja prva sovjetska plutonijumska bomba. Svi koji su o tome znali, sa umiranjem, kao da srce hoće da stane, pratili su munje koje su plesale oko metalne “osmatrčnice” koja se blago njihala pod naletima vetra.
Kurčatov tek predveče izađe iz utvrđenja gde se vršilo podešavanje različitih prijemnih uređaja. Bilo je sparno, zagušljivo, on raskopča košulju izlažući grudi vetru, tražio je pogledom vrh tornja na kome je kao osmatračnica stajala prva sovjetska bomba, obeležena nizom upaljenih električnih lampica koje su se podizale u kišne oblake. Tamo visoko iznad zemlje, čekajući svoj čas, nalazio se nedostižan po snazi koncetracije prvostvoreni grumen energije zatvoren u krhki omotač.
Igor Vasiljevič je osluškivao kako besni vetar i lije kiša. On je znao da sada svugde na poligonu vlada nemir i sam se prilikom novog sevanja munje u neposrednoj blizini metalnog tornja nehotice naprezao. Vreme za predstojeći događaj bilo je očigledno nepovoljno. I podignuti u nebo aerostati sa instrumentima za fiksiranje karakteristika eksplozije počeli su da padaju pod udarima vetra. Izgledalo je da baš oko vrha tornja, koji kao da je postao centar sveta, počinju da se nagomilavaju oblaci. Stanje uzbudljivog, nestrpljivog, strašnog i neobičnog iščekivanja i ujedno svečane misterije obuzimalo je akademika Kurčatova. On je stajao zagledan u toranj ne primećujući ni vetar, ni grozno nebo. Svet još ništa nije znao, ali proći će samo jedna noć i mnogo toga će se promeniti, doći će do nepovratnog preobražaja sila. Amerika će definitovno izgubiti monopol na atomsko oružje.
Uspeli smo!
Te noći na poligonu niko nije mogao da zaspi. Kurčatov je umoran izašao na vetar, pogledao u čelični toranj, pomilovao dugačku bradu i došao je sebi. Bilo je daleko iza ponoći. Do eksperimenta ostalo je još četiri časa. Eksplozija se pomera za jedan čas ranije, sedam ujutro. Preostalo vreme, kako se činilo svima koji su bili na poligonu, proletelo je kao tren i kad je u tišini koja se pojačavala odjeknulo: “Nula!” – svi se priljubiše uz uređaje za posmatranje.
Uvis se dizala i širila gigantska vatrena kugla koja se prelivala u raznim bojama i niko od te vatrene lopte nije mogao da odvoji pogled. Nije se smelo dugo gledati na tu bezumnu svečanost raspada, na tu likujuću tvorevinu ljudskih ruku, ali su svi gledali. Kada je plamen počeo da tamni i kada su tutnjave i tresak počeli u talasima da se šire po kamenitom zamljištu, Igor Vasiljevič se odmače korak-dva u stranu i onako tiho za sebe progovori: “Uspeli smo!”
U tim trenucima brzo mu se odmota film unazad i priseti se svih onih teških godina i Berijinih reči: “Koliko vam treba vremena za izradu atomske bombe?” Zadatak je ostvaren celu godinu pre postavljenog roka!
Udar neviđene svetlosti
Bez obzira na zaštitne naočare, prisutni na poligonu osetiše udar neviđene, ničim uporedive svetlosti. Pred njima je bila sverušilačka svečanost materije koja je blesnula i pretvorila se u zrakastu grudvicu koja se brzo povećavala, silovito širila.
Niko od prisutnih nije mogao da primeti kako su se topila i u jednom trenutku buktala artiljerijska oruđa i tenkovi, razmešteni nedaleko od epicentra i kako su izgoreli zajedno sa raznovrsnom tehnikom masivni betonski objekti koji su imitirali odbrambena utvrđenja i različite građevine.
Dodatna uputstva
Uveče svi oni koji su se nalazili na poligonu dobiše dodatna uputstva o poštovanju sigurnosne zaštite i svako definitivno dobi svoje mesto i obaveze. Bili su precizirani i provereni do poslednjeg detalja – raspored, satnica i scenario.
