Trideset godina nakon „Oluje” jaz između Hrvatske, koja tu akciju slavi i Srbije koja zbog nje tuguje, ostaje dubok, ocenjuje „Berliner cajtung”.
List podseća da 5. avgusta Hrvatska obeležava „Oluju” kao nacionalni trijumf, navodeći da iz hrvatske perspektive ta operacija označava kraj rata protiv Jugoslovenske narodne armije i srpskih paravojnih formacija, koji je počeo 1991. godine proglašenjem nezavisnosti, ali i ističući da tri decenije nakon te vojne pobede, ostaje trauma sa druge strane Dunava.
Za Srbiju, ističe „Berliner cajtung”, isti dan je označio početak jednog od najvećih izbegličkih talasa u Evropi od kraja Drugog svetskog rata.
Dok se 31. jula u Zagrebu održala velika vojna parada, na kojoj su učestvovale istaknute ličnosti poput generala Ante Gotovine, kao uvod u predstojeću proslavu, Srbija se sprema da obeleži sećanje na više od 200.000 raseljenih i najmanje više stotina ubijenih Srba koji su morali da pobegnu iz svoje domovine tokom operacije „Oluja”.
General Gotovina, podseća list, bio je hrvatski oficir prvenstveno odgovoran za vojnu akciju i jednom ga je Međunarodni krivični sud u Hagu osudio na 24 godine zatvora za ratne zločine. Međutim, oslobođen je optužbi po žalbi – presuda koja je i dalje veoma kontroverzna, ne samo u Beogradu.
Politička tenzija se ogleda i u diplomatskim gestovima.
Ministarstvo spoljnih poslova Srbije izdalo je upozorenje za putovanja u Hrvatsku između 1. i 10. avgusta. Podrazumeva se da se ovo prvenstveno odnosi na proslavu „Oluje”.
Stoga, konstatuje list, nije iznenađujuće što su pomiriteljski tonovi između susednih zemalja retki, posebno početkom avgusta.
Ipak, postoje izuzeci, navodi list i prenosi da je povodom 30. godišnjice „Oluje”, hrvatska nevladina organizacija „Dokumenta – Centar za suočavanje sa prošlošću” objavila svoje podatke o žrtvama te operacije – 2.353 identifikovanih žrtava, od kojih je 1.747 bilo srpskog porekla.
Prema podacima nevladine organizacije „Dokumenta”, većina njih su bili civili.
Dakle, konstatuje nemački list, barem na marginama zvaničnog narativa, vodi se diskusija o lošim stranama pobede koja se slavi.
Činjenicu da ovi glasovi ostaju u senci nacionalističkih inscenacija pokazuje još jedan događaj koji je izazvao uzbunu prošlog meseca – koncert kontroverznog pevača Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu, kojem je prisustvovalo oko 500.000 ljudi.
Perković je poznat po veličanju ustaškog režima i često koristi ozloglašeni fašistički pozdrav „Za dom spremni” na svojim koncertima, što je ekvivalent nemačkom „Hajl Hitler”.
Činjenica da se ovaj slogan otvoreno izgovara i u hrvatskom parlamentu poslednjih nedelja dokaz je zabrinjavajuće normalizacije nacionalističke simbolike, konstatuje „Berliner cajtung”.
Za još jedan Tompsonov koncert, planiran za 4. avgust u okviru proslave „Oluje” u dalmatinskom Sinju, sa očekivanim prisustvom do 150.000 posetilaca, unapred je naređeno da se ne dozvoljavaju simboli netolerancije ili ekstremističkih ideologija. Ostaje da se vidi da li će se ova naredba zaista sprovesti, što u Zagrebu nije bio slučaj.
„Berliner cajtung” navodi da i na srpskoj strani, sećanje ostaje selektivno, da su raseljeni hrvatski Srbi prirodno u fokusu, ali da se ne pominju Vukovar i tamo počinjeni zločini.
Hrvatska strana s pravom kritikuje ovaj oblik represije, ali i sama pravi istu grešku kada je reč o zločinima počinjenim tokom operacije „Oluja”.
Međusobne optužbe otkrivaju fundamentalni problem u mnogim postjugoslovenskim državama: spremnost za kritičko razmišljanje o sopstvenim zločinima je niska.
„Berliner cajtung” podseća da je hrvatsko-srpski političar Milorad Pupovac iz SDSS-a, koji se zalaže za prava srpske manjine u Hrvatskoj, nedavno pozvao na sveobuhvatnu ponovnu procenu celokupne ratne istorije 20. veka, od Drugog svetskog rata do raspada Jugoslavije.
Posebno se, dodaje list, moraju obratiti pažnja na fašistički ustaški režim u NDH (i koncentracioni logor Jasenovac, gde je ubijeno više 100.000 ljudi – uglavnom Srba), kao i na ratne zločine iz 1990-ih.
Samo tada se može postići istinsko pomirenje, smatra Pupovac.
Činjenica da predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću godinama nije dozvoljeno da poseti spomen-obeležje Jasenovac u Hrvatskoj, jer hrvatske vlasti odbijaju ovaj zahtev, izaziva posebno negodovanje u Beogradu. Zabrana se smatra ozbiljnom diplomatskom uvredom i pokazuje koliko je međusobno nepoverenje i dalje duboko.
Čak i danas, srpska manjina u Hrvatskoj i dalje pati od socijalne isključenosti. Upotreba ćiriličkog pisma, nerešena imovinska pitanja i politička klima koja toleriše nacionalističke prizvuke otežavaju integraciju. Politički instrumenti poput manjinske zastupljenosti i jezičkih prava postoje na papiru, ali njihova primena ostaje neadekvatna. Istovremeno, nacionalizam koji je često slep za istoriju pogoršava jaz između većinske i manjinske zajednice. Pravo društveno pomirenje izgleda drugačije.
Popis iz 2021. godine jasno pokazuje: od više od 580.000 Srba koji su nekada živeli u Hrvatskoj, sada tamo živi samo oko 124.000. Pad koji se može objasniti ne samo bekstvom u ratno vreme, već i trenutnom situacijom.
„Trideset godina nakon navodnog završetka rata, avgust ostaje period podeljenog sećanja. Ovde, patriotsko veličanje; tamo, tiho sećanje i kult žrtve koji lako zaboravlja sopstvene zločine. Ono što nedostaje je zajednički jezik o prošlosti. Možda najveći politički izazov narednih decenija ne leži u potrazi za krivacima, već u spremnosti da se sasluša. Bez idealizacije. Bez represije. Ali sa hrabrošću da se suočimo sa neprijatnom istinom sa obe strane Dunava”, zaključuje „Berliner cajtung”.
