Facebook/Zoran Knežev
Carstvo čaša i stoljnaka: Zoran Knežev

Kafana je reč koja se na našim prostorima, pored Boga, oduvek izgovarala sa velikim slovom, ukazuje Zoran Knežev, predsednik Novosadskog kluba.

Bilo je, kako ukazuje ovaj publicista i novinar, onih malih i velikih, na dobrom i lošem glasu, sa dobrim i lošim vinom i sve su ušle u istoriju i urezale se u svaki gen onoga ko bar jednom kroči u njeno veličanstvo zvano kafana:

– Odigrale su i ulogu „malih gradskih parlamenata“ gde se nekada sve i svašta moglo čuti. Kada su novine bile retkost, kafane su bili izvori informacija kako stanovništvu, tako i policiji. Danas možemo reći da su preteča društvenih mreža.

Kao publicista i novinar i sam je nalazio inspiraciju u kafani, mada, kako kaže, pije samo „kafu i mineralnu“.

– Moja knjiga „Novi Sad kafanologija i prostitucija“ se zasniva na dugogodišnjem istraživanju i pisanju o kafanama i kafanskom životu na ovim prostorima. U njoj su razni događaji, tamburaši, iće i piće, posetioci, boemija, prostitucija… Stare kafane i boemi, to je deo Novog Sada koji nedostaje i meni i nekim starijim generacijama. Sramotno je da se niko ne trudi da održi taj stari kult, naročito što su u ovaj grad dolazili ljudi „sa strane“ da uživaju u kafanskom životu Petrovaradinske tvrđave, Zvonka Bogdana, Janike Balaža i čuvenih tamburaša.

Knežev nam otkriva da najstariji zapis o birtiji u okolini Novog Sada potiče iz Sremske Kamenice 1526. kada je otac Đurđa Sremca držao kafanu sa prenoćištem u koju su svraćali ugarski vojnici.

Za kafanu su vezane brojne anegdote, a ovaj publicista je odabrao jednu o čuvenom Lazi Kostiću. Povod za tu priču je našao u nedavnom rušenju legendarne koviljske čarde Na kraju sveta, Pere i Đoke Varenike.

– Kada je Laza zašao u zreliju dob, dosta je vremena provodio po novosadskim kafanama, a put ga je naneo i u čuvenu koviljsku čardu. Seo je i viknuo: „Čašu vina, dete“, a kada je konobar stavio na sto, sa tavanice se odlomi parče plafona od pleve zemlje, i pade pravo u čašu. Pogledaše se, a konobar reče: „Gos’n Lazo, doneću drugo vino, da ne pijete ovo sa zemljom.“ Laza mu odgovori: „Dete moje, kada sam popio 100 jutara zemlje, ni ovo parče mi neće škoditi“ – prepričava dogodovštinu.

Zapisano je, kaže Knežev, i da je novosadski gradonačelnik ošamaren u kafani Bela lađa, krajem 19. veka, kada je pesnik Vojislav Ilić imao momačko veče.

– Pesnik je sa „svitom“, drugarima iz Beograda, lađom došao u Novi Sad da proslavi, jer se sutradan ženio. Pošto se dosta „srbovalo“ u doba kada je Novi Sad bio deo Austrougarske, neko je prijavio i gradonačelnik došao da vidi ko lumpuje. Prekinuo je muziku, a Ilić ne znajući ko je, udari mu šamar. Odmah ga strpaše u zatvor, pa je tek na molbu iz Beograda, preko veleposlanstva u Beču, ujutru oslobođen i tako stiže da oženi mladu iz jednog sela u Vojvodini.

Nijedna ljudska tvorevina nije opevana toliko, i sa toliko emocija, kao kafana jer, kako tumači ovaj publicista, kako i ne bi, kada je svaki srećan i tužan trenutak u čovekovom životu kulminirao upravo na tom mestu.

– Mesto koje leči tugu, a rasplamsava radost, jer posle svake sahrane se ide na daću za pokoj duše, a nakon rođenja se u kafani slavi novi život. To je mesto gde su i ružne devojke „lepe“, a ljudi beže od stvarnosti. To je carstvo neopranih čaša i stolnjaka – objašnjava Knežev.

Bećarske odaje

– Kafana je pored još nekih turskih tekovina u Srbiji pala na plodno tle i primila se. Goste su, još u srednjem veku, uz manastirske trpezarije, primale i ugostiteljske radnje koje su služile za zabavu, a bile su uz puteve kao prihvatilišta za karavane. Period pod Osmanlijama je značio procvat ugostiteljstva u karavansarajima, hanovima, kafanama i bećarskim odajama gde su odsedale mlade zanatlije i kalfe koje su dolazile u grad na usavršavanje – priča Knežev.

Žal za poprištem duha

Stare kafane su, smatra Zoran Knežev, bile proizvod i nužnost jednog vremena, ali, kako kaže, danas takvih sastajališta nema.

– Nije poznato da li je skoro neka pesma napisana u kafani ili pozorišni komad. Takve kafane više nam nisu ni potrebne, jer se u njih ide zbog kulinarskih i sličnih pobuda. Ne idealizujem ta stara svratišta, ali je važno ne zaboraviti značaj koji su imala kao poprišta duha i razmene misli po čitavoj Srbiji – zaključio je Knežev.