Iz koje proizilazi opšta beda naroda. Prvi ćuti ko dete uhvaćeno da kaki u gaće, a drugi grmi kako neće dozvoliti opoziciji da se dohvati vlasti i uništi voljenu nam zemlju.
"Jaoj!", vrisnu komentator Hrvatske televizije, ali ne zbog srpskog ministra i predsednika, već zbog jednog čoveka koji zavređuje više pažnje od pomenute dvojice parazita i kojima se na ovom mestu, ovog puta rezervisanom za istinskog heroja, više nećemo baviti.
Dušan Kecman, za razliku od ljudi koji vode Srbiju, nije čuo za reč "predaja". Čak ni kad protivnik već slavi, a tribine civilizirane zagrebačke arene tresu urlici "Ubij, ubij, ubij Srbina!!!"
On igra do kraja i, naravno, pobeđuje. Kecman (da se ne ogrešimo – i ostali Vujoševićevi junaci) ne polaže oružje, nikad. Jer, samo se tako stiže do cilja.
Neki Kecmanovi prethodnici 1992. godine su iz Istanbula doneli titulu evropskog prvaka. Predsednik je pre neki dan iz tog istog grada doneo neku rezoluciju, neku vrstu kapitulacije u tuđe ime. U ime Srpske.
Njegova logika glasi: dajmo i ono što nam ne traže da nam ne bi tražili ono što ne bismo da damo. Genijalno, na granici onog drugog duševnog stanja posvađanog s pameću.
Za razliku od njega, srpski šampion je u hrvatsku prestonicu, umesto skrušenosti, izvinjenja i sreće što nije bilo mrtvih, doneo hrabrost i drskost na ivici bezobrazluka. Ali i sportsku kulturu i odmerene izjave koje lijepu njihovu bole više nego hiljadu uvreda.
Svi argumenti su im izbijeni iz ruku tom božjom trojkom 0,6 sekundi pre kraja, kada su se već spremali da pokupe čaure i šampionske prstenove. Džaba sada i žalba. Niste igrali do kraja, braćo Hrvati, pobedio vas je sopstveni srpski mentalitet, onaj iskonski, koji se ne menja promenom vere i imena.
Zanimljivo, nije bilo munjevitih čestitki srpskih zvaničnika, koji obično sve spreme unapred, da preduhitre političke protivnike. Paranoični bi možda rekli da je Partizan onakvim bezobrazlukom treptaj oka pre kraja meča pokvario dobrosusedske odnose, učvršćene bratskim zagrljajima Borisa i Ive.
Realni će reći da je srpskoj vlasti zagustilo i da ima prečih stvari: kako ubediti narod da je sit i srećan, da je opozicija zlo koje samo čeka priliku da okonča ovo blagostanje i, najvažnije i najteže – kako iz suve drenovine iscediti još koji dinar za nezasite jahače na grbači.
Dušan Kecman i njegova božja ruka biće tema još koji dan, a onda povratak u surovu životnu stvarnost i u tunel bez izlaza. Biće još igara, ali nema hleba.
"Jaoj!".
