Najmoćniji i, valjda, najpopularniji političar u Srbiji boravio je ovih dana u Moskvi zbog problema s visokim krvnim pritiskom. Time je overio dugogodišnju i u javnosti uglavnom prećutkivanu praksu da nam najdragoceniji ljudi idu po zdravlje napolje, van Srbije.
Politička ikona srpskih penzionera i najstariji ministar u istoriji Srbije, primetno odsutan iz javnog života već mesecima, poverio je brigu o svom zdravlju lekarima u švajcarskom Bazelu, praktično pokazujući koliko ima poverenja u domaće bele mantile i zdravstveni sistem.
Ruku na srce, iako se upinje da nametne utisak kako je bolja, poštenija i drugačija, aktuelna politička garnitura u Srbiji i na ovom terenu samo pokazuje kontinuitet sa svojim prethodnicima. Nezaboravan je konspirativni odlazak nekadašnjeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, inače lekara i specijaliste, na hiruršku intervenciju u Nemačku kad je vrlo plastično potvrdio šta misli o svojim kolegama, ali i svom radu i resoru za koji je najodgovorniji.
Šta je svima njima zajedničko? Briga o sebi i sopstvenom zdravlju uvek je ispred svih prioriteta kojima se pune politički govori. Valjda je ljudski, ma šta poručivali narodu, da srpski političari misle na sebe. Ako je tako sa zdravljem, zašto bi drugačije bilo kad je reč o letovanju ili školovanju dece?.
Srbija je jedino dobra za skroman i običan svet da se u njoj leči, zapošljava, ostaje bez posla i plate, strahuje od neizvesne budućnosti svoje dece, panično dočekuje starost i maglovitu penziju. Za političare je Srbija idealna da vladaju, ispirajući narodu mozak već potrošenim patriotskim pričama. Otuda iza velikih nacionalnih tema poput Kosmeta, položaja Srba u regionu, ili problema nacionalnog identiteta i sveopšteg duhovnog propadanja, ostaju zatrpana trivijalna pitanja svakodnevnog života, poput zdravlja.
Upravo ovih dana, svetski uvaženo ime dr Slobodan Čikarić, onkolog, upozorio je naciju na fenomen broja 15 iz bliske istorije. Osim tužnog obeležavanja ove godišnjice bombardovanja – u kojoj su srpski mediji prećutali suštinu osude tog čina u govoru predsednika Srbije, dok se političar o čijem pritisku brinu u Moskvi primetno nije ni oglasio – navršilo se i 15 godina od kako nam je Milosrdni anđeo ostavio na tlu otadžbine skalamerije s osiromašenim uranijumom da nas ubijaju. Ove godine očekuje se novih 40.000 obolelih od raka i oko 22.000 koji to neće preživeti.
Kako će se Srbi i ostali lečiti od ove NATO pošasti najbolje govore praktični postupci naših lidera. Srbija je zemlja u kojoj je ministarki zdravlja važnije da bude na svakom političkom skupu uz šefa svoje stranke i time u kombinaciji za novu vladu nego da brine o raspadnutom zdravstvu, tamo se loše plaćenim lekarima plate još dodatno smanjuju, a pacijentima je lakše do groblja nego do skenera. Znaju to Vučić, Krkobabić i Milosavljević, zna to i narod, ali nema šanse da stigne do Moskve, Bazela ili Nemačke poput izabaranih narodnih predstavnika.
Tako svakodnevni život ogoljuje ko smo, šta smo i realno kakvi smo. Najviše govori o nama, baš kao i urbana legenda iz prošlosti, koja se često prepričava, o gradonačelniku Beograda Branku Pešiću, Zemuncu, nekadašnjem bokseru i narodnom čoveku koji se, uprkos činjenici da su ga teška bolest i loše stanje zatekli u belom svetu, vratio u Srbiju, hospitalizovao i na sve predloge da nastavi lečenje u nekoj stranoj klinici samo odmahivao rukom.
Zaista danas ovakva priča zvuči kao legenda jer je u savremenoj i sunovraćenoj Srbiji tako nešto uverljivo i moguće samo u – pričama.
