Vesti

U Frankfurtu je od 16. do 20. oktobra održan Sajam knjiga na kome su i brojni izdavači iz Srbije predstavili dela srpskih pisaca, a Udruženje pisaca Sedmica stvaralaštvo pisaca u dijaspori.

Na dan zatvaranja sajma u Frankfurtu počela je Svetkovina knjige u glavnom gradu naše otadžbine. Beogradski sajam knjiga je i ove godine ugostio i stvaraoce iz rasejanja, udruženja pisaca u dijaspori i pojedince.

Sagovornici „Vesti“ iz Evrope i Australije u Tribini čitalaca govore da li u ovo vreme kada se brzo živi imaju vremena da pročitaju neku knjigu. Šta vole da čitaju, kupuju li knjige ili koriste blagodeti savremene tehnologije pa čitaju onlajn izdanja? Da li svoju decu usmeravaju ka knjigama i kupuju li im izdanja na srpskom jeziku, pitanja su na koje daju odgovore.Snežana Milanović, Cirih, Švajcarska

– Oduvek sam se družila s knjigom. U kući mojih roditelja je biblioteka u kojoj su knjige različitog žanra pa sam još pre nego što sam naučila da čitam birala knjige s ilustracijama i nosila majci da mi čita. Vremenom sam naučila slova i počela da čitam bajke za decu naravno jer su bile ilustrovane stranice, a posle pored školske lektire i knjige koje su mi roditelji kupovali. To je ostalo tako do današnjih dana. Deci radije kupim knjigu za poklon nego igračku sa kojom će se poigrati i baciti je. Isključivo kupujem knjige koje su štampane ćirilicom kako naša deca ne bi zaboravila svoj maternji jezik i naše pismo. S obzirom na to da se i sama bavim pisanjem, sve moje knjige štampane su ćirilicom. Iako je ova nova tehnologija uzela maha, ipak mislim da knjigu ne može ništa da zameni. Knjiga će sigurno opstati i izboriti se za svoje mesto dok su onlajn izdanja nešto sasvim drugo. Jednog dana će jednim klikom nestati sve, a knjiga ne može tako lako da nestane. Poručila bih svima da deci kupe prvo knjigu, pa onda igračku kako bi od malih nogu naučili da se druže s knjigom.

Marko Kalajdžić, Beč, Austrija

– U vreme kad moramo, da bi izdržavali porodicu, da radimo više poslova teško je uzeti knjigu u ruke. Malo je vremena za to. Kao dete voleo sam da čitam, ali od kada sam počeo da radim, sve manje čitam. Što se dece tiče, pokušavam da ih podstičem da čitaju knjige, a ne samo da igraju igrice. Posebno pokušavam da ih navedem da čitaju na srpskom, kako bi negovali svoj maternji jezik.

Daniela Lukić, Hanover, Nemačka

– Rođena sam i odrasla u Nemačkoj, pa mi je lakše da čitam na nemačkom, ali mogu da kažem da radi usavršavanja maternjeg jezika, i boljeg upoznavanja otadžbine redovno i rado čitam i izdanja na srpskom jeziku. „Vesti“ su svakodnevna lektira u našoj kući, pa i do knjiga najčešće dolazim preko Knjižare „Vesti“.

Prošle godine sam upoznala Danka Rabrenovića, a trenutno čitam „Melem za dušu“ američkih pisaca Džeka Kenfilta i Marka Viktora Hansena koja je prevedena na srpski. To je knjiga puna zanimljivih priča i zaista je pravi melem za dušu. Dobila sam je od rođake iz Beograda. Na redu su još dve knjige na srpskom . To su „Šindlerov lift“ Darka Cvijetića, autora i pozorišnog glumca iz Republike Srpske, koju sam ponela sa godišnjeg i „Rat i mir kapetana Reka“ Buda Simonovića koju sam nabavila u Knjižari „Vesti“. Darko Cvijetić i Budo Simonović žive u otadžbini, a Rabrenović je u Nemačkoj. Rabrenović je autor, muzičar i moderator. Zanimljiv je i objektivan u duhovitom prikazivanju našeg čoveka – Balkanca. Njegova poređenja psovanja kod Balkanaca i kod Nemaca kod publike su doživela veliki uspeh. Što se tiče mladih i digitalnog čitanja, kao socijal-pedagog, moram da se izjasnim protiv ove vrste čitanja i da mladima predložim da nađu vremena i za knjigu. Knjigu ništa ne može da zameni.

Marija Miletić, Vićenca, Italija

– Obožavam da čitam. I ne samo to, već je knjiga jedan od predmeta koji najradije kupujem. Iako u poslednje vreme, priznajem, nemam puno vremena da čitam, ipak se knjizi uvek vraćam. A šta čitam zavisi od faze u kojoj sam. Volim da čitam epsku fantastiku, često čitam o umetnosti, psihologija je takođe jedna od materija koju često čitam. Rado čitam na italijanskom, engleskom, ali i srpskom jeziku.

Vera Milović, Osnabrik, Nemačka

– Rođena sam u Nemačkoj i školovala sam se u Osnabriku. Moram da priznam da čitam uglavnom na nemačkom. Ipak, od kada sam majka troje dece, blizanci imaju pet godina i najmlađi sin tri, trudim se, zajedno sa suprugom Miodragom, da svoju deci na vreme uputimo ka našem jeziku i knjigama. Nemački će naučiti neminovno u sredini u kojoj žive. Uvek iz otadžbine donosimo slikovnice i bojanke. Čitamo im na srpskom i oni rado slušaju.

Aleksandar Vujanić, Sidnej, Australija

-S nostalgijom se sećam kada je čitanje knjige bila redovna aktivnost, ali danas nažalost retko čitam. Prethodno i ne tako davno što mi se našlo u rakama je nešto iz moje privatne kolekcije. Pročitao sam drugi put dva dela našeg prvog nobelovca Ive Andrića (drugi je nedavno nagrađeni Peter Handke ). „Travnička hronika“ i „Na Drini ćuprija“ opet su me odvele u tamne vilajete Balkana i pustile moju maštu da kreira prostor, likove, emocije u stvari čitav jedan svet fizički i metafizički, a to je jedino moguće čitajući ili slušajući priču. Postoji neka magija između čitaoca i knjige koja počne da kad te priča ponese, a knjiga zarobi. Uvek na kraju te priče čovek izađe nagrađen. Život je danas toliko preplavljen lakim, jeftinim, površnim izvorima zabave i užitka verovatno da bi nas to skrenulo s puta dubljeg promišljanja, nezavisnosti misli i unutrašnjeg duhovnog stvaralaštva jer kad čitate vi to upravo i radite, a rezultat tog rada je bolji mudriji i pametniji čovek koji danas u ovom svetu konzumerizma nije baš ono što se traži.

Anđelko Petrović, Frankfurt, Nemačka

– Svaki trenutak slobodnog vremena koristim da nešto pročitam. Nisam posebno izbirljiv, ali se obradujem kada mi u ruke dospe neka drama. S knjigama se družim još od školskih dana i to mi je prešlo u neku vrstu navike. Do knjiga dolazim uglavnom razmenom sa prijateljima, pa čitam ono što mi se ponudi. Nisam do sada bio na Sajmu knjiga. Ponadao sam se da ću ove godine da obiđem Frankfurtski sajam knjiga jer je najveći, ali sam imao toliko obaveza danisam mogao ni sada, ali se nadam da ću sledeće godine da ostvarim tu želju.

Netaknute stoje u crkvi

Živko Vlajinić, Kenigsbrun, Nemačka

– Čini mi se da novine i knjige čitamo još mi stariji, a mlađa generacija sve čita preko telefona i interneta. Nekad sam to osuđivao, a sada to čine i moja deca, pa ponekad i sam pregledam informacije preko interneta. U moje mesto stiže mali broj primeraka naših novina tako da ne uspevam ni „Vesti“ da čitam redovno, pa i ja pretražim preko interneta najnovije vesti i informacije. Što se tiče knjiga, nedavno sam pročitao jednu koja govori o zemunskom kriminalnom klanu jer me je to malo zainteresovalo. Mi smo u našoj crkvi u Augzburgu na poklon dobili izvestan broj knjiga od jednog našeg čoveka i obavestili parohijane da imaju mogućnost da te knjige čitaju. Vrlo mali broj se javio, tako da knjige skoro netaknute stoje na istom mestu. Da li je to znak da narod nema vremena ili naviku da čita, teško je reći.

Sutra: Opojni miris olova i papira