pixabay
Foto: Ilustracija

Prošle godine su građani Srbije za mito u proseku izdvajali 74 evra, pokazuju rezultati istraživanja u sklopu projekta „Prevencija i borba protiv korupcije“ koje je finansirala Evropska unija. Građani lekare i policajce smatraju najkorumpiranijima, a prate ih službenici državne administracije i carinici.

Pokazalo se i da su mišljenja da je korupcija ušla u sve pore života, kao i da je iskustvo sa korupcijom poraslo u odnosu na 2015. godinu. Sa tvrdnjom da su mito i korupcija rak-rana srpskog zdravstva, slaže se čak 70 odsto njih, a skoro dve trećine građana, odnosno 63 odsto, veruje da piće, kafa ili bombonjera za lekara i medicinsku sestru nisu mito. Broj onih koji su imali indirektno iskustvo sa korupcijom porastao je sa 20 odsto, koliko se izjasnilo potvrdno 2015, na 25 procenata prošle godine.

Direktno iskustvo je ranije imalo osam odsto, a prošle godine za tri odsto više. Ipak, njih 28 odsto ne bi prijavilo korupciju, jer smatraju da se ništa ne bi promenilo, 21 odsto smatra teško dokazivim da je neko tražio mito.

Sagovornici „Vesti“ govore i o tome da li su nekada prijavili da im neko traži mito i da li su im nekada tražili mito na Zapadu u zemljama u kojima rade.

Novak Spasojević, Beč, Austrija

– Mene najviše nervira kada vidim da se od mene očekuje da dam mito. U domovini to je slučaj prilikom svakog „sređivanja“ administrativnih postupaka. Ali ni u Beču, za koji kažu da je početak Balkana, nisu imuni na mito. Kada donesete neki „vitamin B“ uvek brže i bolje prođete od onih koji misle da može bez poklona.

Miladin Popović, Minden, Nemačka

– Bilo bi pogrešno pričati o mitu, a ne pomenuti državu i one koji su radi ličnih interesa rasprodali fabrike i gotovo celu državnu privredu. Zbog čega i kome bih ja trebalo da dajem mito? Možda cariniku za neku sitnicu, ili policajcu za prekoračenu brzinu ili punu liniju? Ako i uzmemo da je to tako, to su sitnice u odnosu na pare koje stranci iz Srbije iznose na legalan način. Od koga to stranci za otvoreno radno mesto dobijaju 10. 000 evra? Otvore fabriku, zaposle ljude, poberu pare i za godinu dana fabriku zatvore, i tako Srbija niti je dobila radna mesta niti uložene pare. Pričati o mitu koje dijasporci plaćaju u otadžbini upravo je smešno u odnosu na mito koji se uzima od stranaca koji u Srbiji otvaraju i zatvaraju firme. Sigurno je da ima i te sitne korupcije koje štete normalnom društveno-ekonomskom razvoju zemlje, ali ne treba zaboraviti da svaka država koja hoće da funkcioniše kao država treba da ima jaku vojsku, policiju i sudstvo. Umesto da o tome razmišljamo, za nas je veći problem jesu li dijasporci dali neku sitnu paru cariniku ili poklončić doktoru. Krivce za korupciju i mito treba tražiti u Srbiji, a ne u dijaspori. Korupcija je i anketa o korupciji koju finansira EU.

Stana Bilbija, Montinji le Kornej, Francuska

– U kontaktima sa Francuzima nije mi se desilo da traže i očekuju mito, a kod naših ljudi ovde jeste. Međutim, ko je taj koji neće da primi neki poklon, neku pažnju? Pozoveš Francuza na večeru, doneseš mu suvenir iz svoje zemlje, osobito to dobro prolazi sa strancima, kupiš mu neki poklon i – primi. Ali to ipak nije pravilo, pojedinci nerado prime. Meni nikad niko ništa nije tražio, a stvar dobre volje je da li hoću da dam i da se na moj način zahvalim za učinjeno. Kod naših ljudi je drugsčije postavljeno, ne unazad – kao zahvalnost, već unapred – kao obećanje da će se molba odraditi. Hoćeš posao, hoćeš iznajmljeni stan, hoćes sređivanje papira, hoćeš nešto preko reda… I onda se dešava: platiš za obećanu uslugu, daš, nadaš se, a posledično ti stigne: „Nisam mogao“, „Nisam uspeo“, „Nije išlo“, te to bude „pojela maca“. Da zaključim, u Francuskoj nije zabranjeno počastiti, mada ne znam i nisam čula da se daju pare, a reakcije onih koji primaju čašćenje ili poklone su srdačno zahvaljivanje, a i vidljivo zadovoljstvo. Kako, inače, niko nikad ništa od poklona nije odbio, zaključujem da taj neobavezni gest prija svakome, a mislim da Francuzi sa svoje strane ne pristupaju darovateljstvu kao što to običavamo mi.

 

Milena Marković, Ešvege, Nemačka

– U inostranstvu je bitan faktor poznanstvo, zovu ga i „vitamin B“, nešto kao veza kod nas (Beziehung). A ako se brukaju, brukaju se za velike pare. Primaju poklone i slično. A to su ih Balkanci naučili. U suštini, mi imamo problem sa tim, ne oni.

Đorđe Milanović, Trento, Italija

– Gotovo u svim zemljama, nezavisno od njihove ekonomske razvijenosti, neki vid korupcije postoji. Ono što je prisutno, što ima izgled maligniteta i provlači se još iz vremena Slobodana Miloševića je korupcija u visokim državnim aparatima i ministarstvima koja svoj negativni danak ubira na štetu jednog naroda. Podržavam nastojanja predsednika Vučića da ovom nekontrolisanoj tumefaktnoj pojavi stane na put. Iz ličnog iskustva znam da je pre desetak godina recimo saobraćajna policija iznuđivala novac za svaki manji i nepostojeći prekršaj. Meni se to dogodilo, ali sam to i prijavio, danas je ova pojava mnogo ređa, to je konkretan primer kako se menja negativna slika i uliva sigurnost građanima. Ako javni sektor iz bilo kog razloga nije kadar da ispuni očekivanja građana, da zadovolji njihove potrebe, normalno je očekivati da će građani posezati i za nedozvoljenim sredstvima da bi dobili uslugu koju žele. Problem korupcije u Srbiji verovatno nije moguće rešiti, kao što ga je nemoguće rešiti u Italiji i drugim evropskim zemljama. Ali sigurno je da se može svesti samo na onaj visokopolitički-mafijaško interesni nivo, a da mi obični ljudi možemo da se pravimo da živimo u civilizovanom društvu kakvo bi u stvari i trebalo da bude.

Tatjana Dugandžija Momić, Viten, Nemačka

– Mislim da je korupcija jedan od najvećih problema kod nas. Naprosto neiskorenjiv. Nema tog zakona koji bi uspeo da je ukine. Ipak, mislim da korupcija ne cveta samo u ekonomski i socijalno slabim državama. Ima je nažalost svuda oko nas. Ceo svet je prožet svakojakim vrstama korupcije. Korupcija je nešto poput javne tajne. Mnogi negoduju, ali bi većina zbog sopstvene koristi bila u stanju da posegne za tom metodom.

Podmićivao sam Nemce

Vitomir Janić, Urberah, Nemačka

– Meni mito niko nije nudio, a ja sve što sam u životu stekao, stekao sam mitom. Podmićivao sam Nemce na raznim funkcijama. Gde god nije moglo drugačije moglo se mitom. Niko mi nije tražio ovde, nego sam ja nudio i da vam kažem, retko ko mi je od Nemaca odbio mito. Ja sam se tako ovde probijao kroz život. A dole po Srbiji, da vam ne pričam. Pa tamo ne može drugačije. Po meni to ne bi trebalo da se smatra korupcijom, to ruka ruku mije i ne vidim ništa loše u tome. Ja nekom učinim uslugu, a on meni to posle vrati. Kod nas je to neizlečiva rana, jer je narod navikao, a drugačije i ne može da se uspe u našoj zemlji. Ne bih to menjao, jer znam da je toga uvek bilo i uvek će i biti. Mogu samo da kažem da je ovde u Nemačkoj skuplje, a naši dole su zadovoljniji sa manje.