Zašto si se vratila u Srbiju, bilo je prvo pitanje prijatelja Beograđanki Jovani Ružičić kada je posle 11 godina školovanja i rada u Americi zakoračila na aerodrom "Nikola Tesla".
– I danas me svi isto pitaju, iako su prošle četiri godine i ne veruju kada im kažem da sam se vratila, jer želim da živim u zemlji gde sam rođena – počinje životnu priču Jovana, koju brojne prepreke na profesionalnom planu nisu pokolebale u odluci da ostane u domovini.
Ni ignorantski odnos države prema inostranim diplomcima, ni činjenica da joj država Srbija ne priznaje prestižne diplome sa najpoznatijih svetskih univerziteta.
– Ponašaju se u stilu ‘da si vredeo, ne bi se vratio’.
Nailazimo na zatvorena vrata, ali ne zato što ne vredimo, već što su oni iza tih vrata na koja kucamo zabrinuti za sopstvene pozicije na kojima su se i našli da ne bi talasali. To su ljudi ispod proseka u državnim institucijama i preduzećima koji ne prihvataju zdravu konkurenciju i lišavaju Srbiju novih ideja – priča ona.
Strani đaci
U Ameriku je otišla kao gimnazijalka 1998, preselivši se iz gotovo dvomilionske srpske prestonice u gradić Alta sa 800 stanovnika na Floridi. Motiv joj je bio upoznavanje te velike države i usavršavanje jezika, ali i priče o obećanoj zemlji, njenog oca poznatog srpskog novinara, takođe američkog đaka.
– Htela sam da vidim govori li tata istinu da je to opuštena zemlja… Da li je tako bajna i sjajna kao što je pričao. Nisam planirala da ostanem duže od godinu dana, ali je 1999. krenulo bombardovanje SR Jugoslavije, a ja dobila stipendiju za studije – seća se ona.
Na tamošnjem univerzitetu Atlantik završila je osnovne studije žurnalistike i psihologije i stekla titulu tzv. dabl mejdžora. Magistrirala je 2006. na Mičigen stejt univerzitetu odnose s javnošću i završila specijalističke studije iz međunarodnog razvoja. U SAD je ostala do 2009. kao PR jedne od zelenih nevladinih organizacija, a pre konačnog povratka u Srbiju provela je pola godine u Indiji kao volonter u jednoj od NVO. 
– U SAD sam bila kao kod kuće i tako se osećam posle tri dana u svakoj državi na svetu, a obišla sam ih 50. Ipak, Srbija je malo više moja nego druge. Dok mnogi ovde vide problem na svakom ćošku, ja vidim prilike da se nešto unapredi i uradi.
Zahvalna je Americi što joj je omogućila da se sretne sa drugačijim životom i što je bogatija za iskustvo s kojim može svuda da se snađe, a koje joj je ponajviše bilo potrebno kada se vratila kući. Jovana je četvrta generacija u porodici Ružičić koja je u inostranstvu stekla prestižnu diplomu i vratila se kući.
– Moj tata Siniša je diplomirao na univerzitetu Kolumbija. Deda je studirao u Pragu i češki je doktorant, a pradeda je diplomirao na francuskoj Sorboni. Svi su se vratili u Srbiju – kaže naša sagovornica.
Majke bez posla
Od tog povratka u Srbiju januara 2010. prošla je puno uspona i padova. Strah da su joj poslovni kontakti ostali preko okeana zamenila je radost kada je pomoć doputovala upravo odande.
|
Odeća u Plandištu
Državni san
Studije bez prakse
Dijaspora nije muzara |
– Dekanka mog fakulteta me je povezala sa momkom koji je završio isti univerzitet koju godinu ranije i uz njegovu pomoć sam počela da radim u poznatoj marketinškoj agenciji. Onda je iskočio novi izazov i otišla sam na mesto PR u jednoj od srpskih banaka, ali je entuzijazam zamenilo razočaranje kada sam shvatila da nijedna stavka poslovnog dogovora nije ispoštovana i da mi je zbog nepriznavanja diplome znatno niža plata od dogovorene – kaže ona.
Tada je rešila da uđe u biznis vode i otvorila konsultantsku kuću za odnose sa javnošću. Paralelno je pokrenula NVO Centar za mame koji okuplja blizu 1.000 majki.
– Zbog ovog poduhvata gledali su me kao ljubičastog slona, ali nisam odustajala od toga da ženama u Srbiji, diskriminisanim na svakom koraku, ponudim pravnu i svaku drugu pomoć. Prvenstveno trudnicama, jer ostaju bez posla kada se odluče za majčinstvo – objašnjava Jovana.
NVO radi godinu i po dana sa finansijama na nuli, ali ne odustaje od ambicioznog plana da organizacija dobije međunarodne okvire. Smatra da treba stvoriti bolje uslove za mala i srednja preduzeća, kao što su podsticaji i poreske olakšice, ali i školovanje za preduzetništvo.
Po povratku u Srbiju, naša sagovornica je osnovala i organizaciju povratnika u kojoj je 970 inostranih diplomaca i oni se već četiri godine sastaju jednom mesečno.
– Mnogi su po dolasku kući bili bez poslovnih i ličnih kontakata i mi smo im ponudili podršku i pomoć. Mora da pomogne i država od koje ne očekujemo crveni tepih kada se vratimo, ali ne treba ni da nam otežava priznanje diplome – kaže Jovana koja je pokušala da nostrifikuje diplomu na Fakultetu organizacionih nauka, ali i odustala kada joj je osim određene sume koju treba da plati, traženo da napiše i master rad.
To je nije pokolebalo jer, kako kaže, ispunjava je i čini srećnom da uradi nešto za Srbiju i njenu poziciju u svetu.
– Verujem da ako svi urade pomalo, a ja više, biće bolje i moja deca će, ako jednog dana odu iz Srbije, poželeti da se vrate – kaže Jovana Ružičić.
