Uporan sam, tvrdoglav i borben. Imam dosta mana, ali nastojim da ih ispravim. Bio sam mnogo prgav. Nije mi trebalo mnogo da se sa nekim fizički obračunam. Zbog toga su svi izbegavali da se sa mnom svađaju, znali su da ne bi ostalo samo na rečima. Ipak, kad sam sazreo, ušao u neke godine, postao sam mnogo tolerantniji…
Ovako je o sebi pričao Zoran Janković, jedan od naših i svetskih najboljih vaterpolista svih vremena. Pre 12 godina prerano je otišao sa ovog sveta, a ovih dana, u četvrtak 8. januara, navršava se 75 godina od njegovog rođenja.
Zadužio je Mladost, Partizan, reprezentaciju Jugoslavije, ovaj sport uopšte. Sa crno-belima je četiri puta trijumfovao u Kupu šampiona, sa plavima ima srebro na OI u Japanu 1964. i zlato na OI u Meksiku 1968. Pre nešto više od decenije postao je stanar Kuće slavnih.
Ovaj diplomirani inženjer tehnologije i ekonomista za spoljnu trgovinu bio je po mnogo čemu – neponovljiv. Niko pre ni posle njega nije bio takav dribler u bazenu, dalje, prvi je vaterpolista koji je na jednoj utakmici olimpijskog turnira postigao 10 golova. To mu je uspelo na Igrama u Meksiku protiv Japana, čime je doprineo pobedi našeg tima od 17:2.
Nikad se nije znalo kako će postići gol. A on je to činio na najrazličitije načine. Recimo – glavom. U utakmici Kupa šampiona Etnikos – Partizan, Sandić i Janković našli su se u kontri sami pred grčkim golmanom. Mirko je bacio loptu Zoranu, ovaj mu je vratio glavom. Sad je Sandić udarcem glavom lobovao domaćeg golmana, a Janković je uplivao i ne čekavši da lopta padne na vodu – čelom poslao loptu u gol. Svi na plivalištu bili su zadivljeni.
A u Barseloni je dao sedam golova, poslednji – nogom. Driblingom je ostavio čuvara iza leđa i taman kad je hteo da šutira, protivnički igrač ga je snažno povukao za ruku. Lopta je skliznula niz prste, a Zoran je legao po vodi. A onda, kao munja, loptu je dočekao nogom, opalio i poslao u gornji levi ugao. Golman je bio zgranut, sudije takođe, ali su priznale pogodak!
