Od antičkih vremena do današnjih dana, životinje imaju najrazličitije uloge u životu čoveka. Kao verni pratioci evolucije čoveka, podjednako su bitne u nastanku i razvoju kulture. Posmatrajući ih čovek je razvio mnoge veštine, bile su ideja vodilja mnogih stvaralaca i inovatora, inspiracija su prvih umetničkih dela i simbol mnogih kultova.
Čovek je životinjama davao dobra i loša znamenja, a nekada je slepo verovao u znake koje od njih dobija. U prošlosti, pa sve do danas, posebno u ruralnim područjima, smatra se da životinje mogu biti predznak predstojeće sreće ili nesreće. Neka od najpoznatijih verovanja izvedena su iz njihovih ponašanja. Poreklo verovanja koja su danas prisutna u narodu potiče još iz slovenske mitologiije a mitovi i verovanja su se prenosili kroz istoriju i zadržali do današnjih dana.
Srpski folklor obiluje mitovima i legendama. Neka od njih slede.
Slepi miš – najzastupljenija je životinjska vrsta u narodnoj tradiciji i mitologiji. Najveća je žrtva praznoverja u našim krajevima. Ljudi su ga hvatali zbog upotrebe njegovih krila u različite svrhe: kao amajliju u “ljubavnim činima”, upotrebila su za spravljanje određene “magične” hrane, ili da magijskim dejstvom “reše” neke ljubavne jade. U nekim krajevima se verovalo da ako slepi miš uleti u kuću i sam izađe, to je znak sveopšteg napretka, ali ako ne izađe sam to predskazuje neslogu u kući.
Zmija – pominje se kao štetočina, kao lekovita i kao izvor zla. Ime joj se ne pominje, a koliko puta je spomene toliko puta će je taj i sresti. Zmiju u kući su poistovećivali sa dušom pretka, povezivali sa sušom i verovalo se da zmije šalju u grad i uništavaju useve. Verovalo se da svaka zmija ima noge, ali su one skrivene i nevidljive, pa otuda izreka “Krije kao guja noge”. Po predanju, onaj ko bi video zmijine noge ubrzo bi umro. Ako bi se zmija bacila u vatru, pokazala bi svojih devet nogu. Negde se veruje da zmija pokazuje svojih dvanaest pari nogu na Đurđevdan, a poznata je i bajka u kojoj meso zmije omogućava da se razume jezik svih životinja (nemušti jezik). Upotrebljavane su i u magijske svrhe: za bolji njuh pasa, rasterivanje oblaka, lečenje stoke, dobijanje parnice na sudu, za dobru letinu i uspeh u ljubavi. Još je prisutno verovanje da postoje zmije “čuvarkuće” koje se ne smeju ubiti, ne ujedaju i nisu otrovne.
Kornjača – je mitološki nastala od zmije koja je letela i gutala ljude, pa ju je Bog kaznio i dodelio joj težak oklop. Mitovi o kornjačama povezani su sa različitim sposobnostima za koje se verovalo da ih kornjača poseduje. Verovalo se da kornjača, kao i zmija, može da nađe biljku raskovnik uz pomoć koje mogu da se otvore sve brave. Kornjača je imala svoje mesto i u magijskim ritualima. Oduvek se smatrala simbolom dugovečnosti i sigurnosti. Talisman kornjače donosi prosperitet, plodnost, sreću i zdrav život. Smatra se da njen oklop ima posebnu moć da čoveka zaštiti od iznenadnih loših događaja i opasnosti. Laganim i sporim pokretima uči nas da je najbitnije ostati priseban, nepokolebljiv i odan svojim instinktima. Simbolika uvlačenja kornjače u sopstveni oklop, predstavlja potrebu bavljenja sobom, svojim unutrašnjim bićem.
Gušter – je uglavnom predstavljen u negativnom kontekstu. Smatralo se da na svet dolazi iz đavoljeg jajeta i da može da začara čoveka. Postoji verovanje da će gušter, kome se odseče rep, postati zmija otrovnica. Korišćen je i u magijske svrhe: podmetanje repa guštera u jelo drugom čoveku može izazvati njegovu smrt, ali i da su ih veštice koristile za ljubavne čini ili za usmrćivanje.
Žaba – kroz folklorna verovanja smatra se nečistom životinjom koja je bliska zmijama, čak jedno narodno predanje navodi da žaba rađa smuka. U nekim krajevima se smatralo da je njihov otrov jači od zmijskog i da im je od stvaranja sveta zabranjeno da ujedaju čoveka. U drugim krajevima, još i danas se smatra da ukoliko se žabe pojave uveče oko kuće, neko ih je poslao i sa njima poslao nesreću na kuću. Kod starih Slovena se verovalo da ubijanje žabe može da izazove kišu, pa su u vreme suše masovno ubijane žabe i bacane u bunar.
Gavran – po narodnim verovanjima je isto što i vrana ili gačac. U narodnim predanjima predstavljen je kao zloslutna ptica koja predskazuje smrt, a pošto mu je perje crne boje smatralo se da ga je stvorio đavo. Sa druge strane, u nekim delovima Srbije gavran se smatra pticom proročicom koja donosi vesti sa bojišta i brani zasade i voće od grada. Smatran je mudrom pticom koja živi i do trista godina. Po nekim verovanjima čovek postaje lopov ukoliko pojede srce vrane; njegovo graktanje blizu kuće najavljuje smrt nekog od ukućana.
Detlić – legenda kaže da je drvodelja nedeljom dubio bor da napravi lađu, a Bog ga je kaznio zbog tog čina tako da mora svakog dana, čak i praznikom, kljunom da dubi drvo. Zbog te legende se i meso detlića nikad nije konzumiralo u ishrani, jer se smatralo da je ukaljano gresima. Postoji verovanje da detlić koji dubi zid ili gredu kuće najavljuje smrt, a drvo koje je izdubljeno nikad se ne koristi za gradnju već samo za ogrev.
Jastreb – u predanjima je isto što i sve druge ptice grabljivice i lešinari. Pripisuju mu se demonska svojstva i mogućnost preobražaja u đavola. Prema verovanju, jastreb je nastao od kukavice kada bi ona prestala da kuka. Jastrebov lov na životinje upoređivan je se sa napadom đavola na ljude. Kako jastreb ne bi ubijao kokoške, prvo jaje se davalo prosjaku. Ubijenog jastreba su seljani vešali iznad ulaza u štalu kako bi zaštitili životinje od veštica i nečistih sila. Jastreb je povezivan i sa pojavom kiše, jer je po narodnoj legendi osuđen da pije samo kišnicu.
