Dečja igraonica Štramplica, koja ima program na srpskom jeziku, za samo godinu dana pobrala je simpatije velikog broja mališana i njihovih roditelja u Berlinu.
Neumorne vaspitačice Jasmina Drinjak Malogajski i Radmila Milovanović svojim entuzijazmom doprinele su brojnim dečjim osmesima, i postigle da je za mnogu decu glavni i najradosniji događaj u nedelji kada dođu u Štramplicu. U tom duhu proslavljen je i prvi rođendan Štramplice, uz podsećanje, na sve lepe momente zabeležene i video-kamerom, koji su deci predstavljeni u vidu kratkog filma. Video-čestitka stigla je i od glumaca dečjeg pozorišta Lane iz Kikinde, koji su svojim predstavama više puta oduševili decu u Berlinu, u lutkarskom pozorištu Boka.
Jasmina Drinjak Malogajski kaže da je sve puno emocija, pogotovo posle gledanja filma.
– Deca su već porasla za ovih godinu dana, ali zahvaljujući njihovim osmesima i pozitivnoj energiji, imali smo dovoljno motivacije da istrajemo, pa i u trenucima kada nam nije bilo lako. Ipak nismo poklekli, iako je sve do sada samo na volonterskoj bazi. Ako se plate ulaznice, sa tim obično ne uspevamo ni materijal koji koristimo za igru da pokrijemo. Nekad moramo i mi nešto da dodamo, da bismo realizovali naše zamisli, kojima se deca toliko raduju i u kojima uživaju. Roditelji se angažuju oko pripremanja i raspremanja, za šta smo im veoma zahvalni. Rođendan smo proslavili u najboljem svetlu, imali smo rođendansku tortu u formi raznobojnih lego kocki. Kao nagrade, najzaslužnijoj deci smo podelili štramplice. Prvu je dobila devojčica Ema, koja je jedina došla na naš prvi sastanak i istrajala na tome da se sama igra, pa nam, zahvaljujući njoj, taj sastanak nije propao. Iako nam se javilo više od 40 mama da će dovesti decu, ona je tada bila jedina.
Ema Stepanović je prvi i redovni član Štramplice. Ema nam je prenela svoje iskustvo o prvom danu kada se pojavila u igraonici.
– Imam pet godina i idem u vrtić. Bilo mi je veoma lepo prvog dana u Štramplici, sa vaspitačicama Jacom i Radom. Ovde se družim sa našom decom, a najviše sa Lenkom i Nikolom. Najviše volim kad odem u Srbiju, kod bake i deke u Beograd. Nadam se da ćemo ići tamo već za Novu godinu.
Emin tata Dragan se seća da je njegova ćerka na prvom okupljanju sama odlučila da se igra sa vaspitačicama.
– Drago mi je što su uspeli da se ovoliko održe, jer tu je trebalo mnogo truda, organizacije i logistike. Danas se mnogo nas okupilo da proslavimo rođendan, i drago mi je da je krug ljudi čija deca dolaze u Štramplicu sve širi. Trudimo se da budemo na svakom okupljanju, možda smo dva puta za ovih godinu dana propustili, zbog bolesti.
O dolasku u Berlin, Dragan dodaje:
– Došli smo početkom 2018, tako da smo u Berlinu skoro pet godina. Ema je rođena u Srbiji, a Luka ovde. On je danas ostao sa mamom kod kuće. Živeo sam i radio u Novom Sadu, a zatim i u Beogradu, gde smo zajedno živeli. Sa diplomom novosadskog Elektrotehičkog fakulteta radio sam kao softverski inženjer, a to radim i danas. Supruga je završila psihologiju u Beogradu, i do sada je bila zaokupljena decom jer je Ema bila jako mala kada smo došli. Sada počinjemo polako da istražujemo kakve su mogućnosti za njeno zaposlenje.
Dragan kaže da se najviše druže:
– Družimo se sa našim ljudima, uglavnom sa onima koje srećemo na poslu, a ovde u Štramplici nije teško sklopiti poznanstva. Zajednica inženjera koji su došli u poslednje vreme je velika. Trudimo se i da što više puta godišnje odemo u Srbiju.
Prijateljstvo odmalena
Porodica Ćutković je u punom sastavu stigla na rođendansku proslavu. Jovana, mama četvorogodišnje Danice i jednogodišnjeg Vojina kaže da u Štramplicu dolaze dva meseca.
– Bili smo do sada sedam-osam puta, otprilike jednom sedmično. Za Štramplicu smo čuli od prijatelja, mada smo se interesovali i preko Fejsbuka. Do informacija se i inače najlakše dolazi onlajn. Deca su uvek dobro raspoložena kada dođemo, oboje su srećni dok su tu s drugom decom, među kojom verovatno ima i njihovih budućih prijatelja. Najvažnije od svega je da se deca povezuju, da pričaju naš jezik, jer idu u nemačke vrtiće i škole, pa se sve manje priča naš jezik u vreme koje se provodi izvan kuće. Mislim da je ovo divan način da se povežemo i ostanemo u kontaktu sa našim korenima. Ćerka ide u vrtić, a Vojin još nije krenuo. Njega redovno dovodimo ovde, da nauči srpski jezik.
Daničin i Vojinov tata, Vladimir Ćutković dodaje da su nepune dve godine u Berlinu
– Opredelili smo se za Berlin jer ovde ima posla, tu smo već imali prijatelje, a i snalaženje za strance je mnogo lakše u jednom ovako velikom gradu. Nemački nismo znali, ja ga još ne znam, jer mogu da funkcionišem i na engleskom, a supruga ga uči. Došli smo iz Banjaluke, gde se rodila ćerka, a Vojin je rođen u Berlinu, samo dva i po meseca, posle našeg doseljenja. Ja sam programer u IT sektoru, supruga je socijalni radnik, i za sada nezaposlena. Isti posao sam radio i u Banjaluci. Na pitanje, zašto smo došli, odgovor nije baš jednostavan, jer razlog nije finansijske prirode pošto smo dobar standard mogli da ostvarimo i u Republici Srpskoj. I kod nas se može dobro zaraditi, pogotovo ako se uzme u obzir da su tamo životni troškovi znatno niži. Sa našim ljudima se družimo, ali najviše sa onima koje smo znali već u Banjaluci. Odemo u crkvu, a ponekad i u naše klubove.
Jovana dodaje da ima šanse za posao, ali mora prvo jezik da savlada.
– Još smo novi ovde, vuče nas da što češće idemo u Banjaluku i koristimo to dok deca ne krenu u školu, jer ćemo tada imati manje mogućnosti za česte odlaske.
I roditelji se druže
Trogodišnji Anton Dragojević je došao sa tatom Matijom i majkom Ankler koja je Francuskinja. Anton ne krije svoje oduševljenje Štramplicom.
– Četiri puta sam bio ovde i mnogo volim kad dođem u Štramplicu. Ovde se lepo igram sa drugom decom, a volim i da pojedem neki kolač. Rodio sam se u Berlinu i imam tri godine. Mama i tata su isto toliko dugo u Berlinu.
Antonov tata Matija kaže da su za Štramplicu čuli od drugarice.
– Baš nam se posrećilo, jer smo tragali upravo za jednim ovakvim mestom gde Anton može da se igra sa drugom decom i istovremeno sa njima priča srpski. Ne srećem mnogo naših ljudi, pa je Štramplica dobro došla i roditeljima da prošire svoje kontakte.
Matija se bavi dramaturgijom i angažovan je na više projekata u Berlinu i Srbiji.
– U Srbiji sam pisao za seriju “Kljun”, a ovde radim sa nemačkim produkcijskim kućama. Mi smo na neki način gastarbajteri ali u obrnutom smislu: živimo ovde, a zarađujemo u Srbiji. U Nemačkoj radim za različite filmove i serije, i u različitim žanrovima. To sve radim na engleskom, jer mi je znanje nemačkog na nivou “naručivanja kebaba” – u šali je rekao Matija.
Anka voli prebranac
Ankler Dragojević je Francuskinja, a suprug je zove Anka. Ona potvrđuje da voli da ide u Srbiju, jer su, kako kaže, ljudi sjajni, što važi i za kulinarske specijaliteti.
– Posebno volim prebranac – kaže Ankler i dodaje da za njega ne postoji adekvatan prevod ni na francuski ni nanemački jezik, pa nam je naziv ovog kulinarskog specijaliteta saopštila u originalu.
Dolazi Deda Mraz
Radmila i Jasmina, ili Rada i Jaca, kako ih deca zovu, pričaju nam o koncepciji rada i skorijim planovima, dok ponosno poziraju kraj likovnih radova na temu štramplica, koje su deca nacrtala uz pomoć roditelja.
– Na našim sastancima, prvi deo posvećujemo jeziku, onda se malo razgibavamo, radimo igre u pokretu, ili sastavljamo neke igračke, a u taj kreativni deo sve više uključujemo i roditelje. Spremamo novogodišnju predstavu, sa Deda Mrazom, a imamo još planova i za ovu i sledeću godinu. Sve će roditelji saznati, kada dođu kod nas.
