O. Đoković
Čas istorije: Đaci sa roditeljima i učiteljicom ispred muzeja

„Samo da se ne ratuje“, želja je i naših mališana koji žive u Parizu i koji su dobili priliku da se u svojim ranim godinama osvedoče o strahotama Prvog svetskog rata.

– Povela sam njih i nekoliko roditelja u gradić Mo, pedesetak kilometara udaljen od Pariza, gde je pre nekoliko godina otvoren Muzej Velikog rata, najveći u Evropi – reči su Ljubice Burgić, nastavnice u dopunskoj školi koja deluje pri pariskom hramu Svetog Save.

Ispred se vijore zastave svih zemalja saveznika Velikog rata, a unutar muzeja na vidnom mestu i vrlo lepo su predstavljeni likovi naših istorijskih velikana Milunke Savić, kralja Petra Karađorđevića, vojvode Mišića, vojvode Stepe! Tu su i srpske uniforme, šlem sa ocilima. Jeste, u tuđoj zemlji i u žiži istorije potvrđeno je uvažavanje Srba.

A kako se uopšte deci može predstaviti rat? Te slike oružja, kolona ranjenih, improvizovanih bolnica, smrti, pa i pobedonosnih pokliča iznurenih napola živih boraca, za mališane nisu prijatne slike.

– To mesto nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Rat je strašan! Misleći na sve, ovaj muzej je razradio put do dečje psihe, pa je svaki mali učenik na dar dobio radnu svesku pod naslovom „Životinje rata“ (Betes de guerre). Zaista, originalan i zabavan način da se prateći životinjsko carstvo upoznaju najznačajnije bitke i njeni heroji. Tako smo dobili slike koje govore jačinom hiljade reči – saopštava Ljubica.

I, na primer: milioni životinja (sve je na temu životinja) su u Prvom svetskom ratu poginuli kao borac, kurir, špijun, stražar… U knjižici je Rusija predstavljena kao medved, Engleska je buldog, Francuska petao…

– Mi volimo pernate heroje – dobacuju Ljubičini đaci.

Može, pa, eto, pravog kamiona za prevoz golubova pismonoša. Deca bi odmah da se slikaju. Mnogo je pisanih reči, ima i na srpskom. Dobro je da se znaju i pamte nemerivo velike uloge „srpskih golubova“!

Ovaj muzej je, uistinu, pedagoški savršeno osmišljen. Deca su u poklon-svesci dobila zadatke, sami ih rešavaju, trče od prostorije do prostorije, traže i prepoznaju eksponate, snalaze se i pamte.

I malog Tomu je očarala kompletna slika, sve mu je prelepo kao u Srbiji, pa zaboravivši da je u Francuskoj upita mamu:

– Zašto ovde sve piše na francuskom?

Sa decom je i tata Slavoljub Petrović, nepokolebljivi je ljubitelj istorije, te znajući da pamćenje često izbledi, on fotografiše, fotografiše, nikako da se zaustavi.

Malom Jovanu Mitiću stalno razrogačene oči, u jednom trenutku mu došlo, onako spontano, da zapevuši, drugari mu se pridružiše:

– Oj, Srbijo, mati, nemoj tugovati, zovi samo zovi, svi će sokoli za te život dati.

Približio se kraju nesvakidašnji doživljaj i dan za pamćenje. Po izlasku iz muzeja, gore, visoko na nebu, zapaziše svi „eskadrilu“ ptica selica, deluje kao da ispraćaju goste iz ovog grada na reci Marni.

– Možemo li opet da dođemo? – horski grakću Ljubičini mališani.

Doći će, obećala im učiteljica.

Zasluga Žan-Pjera Vernija

Istoričar i kolekcionar Žan-Pjer Verni je iskreni prijatelj Srba. Tokom 50 godina skupljao je sve o Velikom ratu, njegove zbirke su neprocenjivo vredne, da bi mu jednog dana palo na pamet da osnuje Muzej Velikog rata. I sve što je usledilo njegova je inicijativa, njegovo delo, naravno, uz pomoć svih država saveznika.

Momčila su zaboravili

Ova naša mala ekspedicija bila je prezadovoljna posetom muzeju, ali uz primedbu:

– Žao nam je što u muzeju nema našeg Momčila Gavrića, najmlađeg junaka, najmlađeg kaplara Prvog svetskog rata. Njegova priča je interesantna. Kao osmogodišnjak bio je svedok kad su mu austrougarski vojnici pobili celu porodicu. Osmo je dete svojih roditelja, jedini je izbegao pokolj, a onda siroče odluči da se osveti i priključi se srpskim borcima. Prvi spomenik koji mu je podignut je u njegovoj rodnoj Loznici – pričala je Ljubica Burgić mališanima.