Danas u Versaju ne žive kraljevi, ali živi naš Dejan Dunjić. Da je Dejan živeo u vreme Lujeva, sigurno s njima ne bi išao u lov, jer zbog ratova ne voli oružje, a da Lujevi danas žive u, za turiste, ulickanim dvorovima i parkovima, Dejan bi, možda, bio njihov električar. Kako više nema živih Lujeva, Dejan se snalazi na druge načine, pa je posle škole za instalatera elektronskih uređaja postao cenjeni majstor, pri čemu kaže da mu je najlepše kad vidi rezultat svog rada, odnosno, kad stare elektroinstalacije zameni novim. Zanimljiva je konstatacija da svoje poslove Dejan obavlja po francuskim normama, gde se, u odnosu na Srbiju, drukčije vežu žice na tabli.
|
Multikulti društvo |
– Kod kuće govorimo samo srpski, a u dopunskoj školi sam imao profesora Hrvata koji me učio hrvatski, tako da sam sad poliglota – kaže kroz smeh.
Dejan (41) je momčina i po, rođen u Versaju, ali poreklom (od mame Slobodanke i tate Ratomira) pravi je izdanak Guče, one za koju je čuo skoro ceo svet, iz koje dolazi najčistiji zvuk trube, a o čemu i sam često priča.
– Prvo je tetka sa tečom Acom (Aleksandar Marković, dijasporski aktivista, počasni predsednik Zajednice udruženja i klubova i KUD Mladost) došla u Francusku, a onda i moja mama. Bilo je to 1968. Tata je radio u Renou, mama u Opštini Versaj, danas su oboje penzioneri – tako priču o rodoslovu načinje Dejan.
Uz sestru Marinu, zeta Vladana i njihovu decu Igora (14) i Ivanu (11), uz srpski koji svi govore i obavezne odlaske u Guču, Dejan saopštava da krcka život "pola-pola", odnosno, tamošnji je i ovdašnji.
– Ta Guča je đavolja. Kad dođeš tamo, među pola miliona ljudi na svakojake načine u struju uključene, lepo ti, voleo bi da se nikad ne zaustavi. Pivo, meso, muzika, svi raspoloženi, dođeš trezan, vratiš se pijan pevajući – priča Dejan i dodaje: – Slobodan sam, u bračnom smislu. Monika Beluči je moj tip žene. Kome nije? Posle sedmogodišnje veze sa Kineskinjom Jusije (naučila me na kineskom da kažem: "Ja sam Jugosloven" i da jedem štapićima, a ja nju da voli srpsku kuhinju i prepoznaje naše psovke), ipak je od pre dve i po godine moj izbor Goca, iz Guče. Ozbiljna je to veza ako se ne pretvori u neozbiljnu. A, mogu li putem "Vesti" da je pozdravim? I kuma Veljka iz Pariza?
Može, pozdravio je, pa se vratio profesionalnim temama.
– Uz godine iskustva i samopouzdanja, naravno da se ne bojim struje. U tom pozivu čovek mora da bude koncentrisan i pedantan, a najvažnije je da voli to što radi. Drugima savetujem da kod bilo kakvog elektrokvara ništa ne diraju, već da odmah pozovu majstora – savetuje Dejan.
