Hadži Marko Vujičić
Manastirsko groblje sa ostacima crkve

O aktivnostima prvih srpskih komandosa – četnika na raskršću 19. i 20. veka i dalje se veoma malo zna, a posebno o njihovoj borbi protiv Turaka i Bugara koja je trajala sve do 1912. godine dok jug Srbije i konačno nije oslobođen iz kandži Otomanske imperije.

Prema podacima iz Vojne enciklopedije (izdanje iz 1971), četnici su bili dobrovoljci u borbi protiv turske vlasti koji su se pod tim imenom pojavili u drugoj polovini 19. veka u Makedoniji. „To su bili borci sa vrlo čvrstom disciplinom, odeveni u nacionalnu nošnju, naoružani pretežno za blisku borbu i organizovani u čete različite jačine, a docnije u odrede, pod komandom četovođe ili vojvode.“

Međutim, Siniša Antonijević, autor feljtona o Stojanu Korubi, ističe da su se Srbi uključili u gerilsku borbu mnogo pre maja 1903. godine kada su i formalno, u Beogradu, Srpsku četničku organizaciju osnovali dr Milorad Gođevac, doktor pravnih nauka Vasilije Jovanović, kao i najbogatiji Beograđani tog doba Luka ]elović, Nikola Spasić i mnogi drugi. Antonijević Korubu i njegove sledbenike naziva „vučjim sinovima“ – prvim osvetnicima koji su počeli da napadaju Turke koji su terorisali narod.

Kapela ispred manastira

„Jedan od njih, spahija u selu Sveta Petka, Ćor-Zaim, osilio se i počeo da dovodi u harem i srpske devojčice. Pošto je ugrabio jednu srpsku devojčicu i prebio sa slugama oca koji je došao da traži dete natrag, Živojin je poslao dvojicu osvetnika iz Vranja. Prihvatili su ih seljaci u Buštranju i bezbedno ih prebacili preko granice, gde su ih sačekali seljaci iz Svete Petke.

Ćor-Zaim je likvidiran a glava mu je doneta u Vranje. Posle 400 godina, Turci su prvi put ustuknuli. Više ništa neće biti isto“, navodi Antonijević i dodaje da se ubrzo teritorija na kojoj su Koruba i njegovi borci ratovali proširila do Krive Palanke, Kumanova i Skopske Crne Gore, a da su im kontakte tamo obezbeđivali pop Dodić i tadašnji iguman manastira Prohor Pčinjski, Vladimir Protić.

„Organizacija koja još nije formirana pravila je svoju čvrstu osnovu. U svim selima Preševske, Kumanovske i Krivopalanačke kaze Srbi su čekali kao zapeta puška. Teror muslimana je bio nepodnošljiv. Teror Bugara je dostizao zenit. Život Srbina nije vredeo ništa. Svaki Turčin, Arnautin, Bugarin ili Bugaraš, mogao je da ubije, siluje, opljačka Srbina i da ne odgovara“, navodi ovaj autor i dodaje da su Srbi iz Stare Srbije i Makedonije sa početkom Ilindenske bune 1903. počeli da još intenzivnije vape i traže pomoć zato što je bugarska komitska organizacija sastavljena od dve frakcije VOMORO i VMOK, pomognute od bugarske države, izazvala masovne pokolje i stradanja hrišćana u Maćedoniji i Staroj Srbiji.“

„Vreme čekanja je isteklo. U Vranju, 19-20. avgusta 1903. godine po starom kalendaru, trideset najuglednijih Vranjanaca, ušlo je u zgradu osnovne škole, i položilo zakletvu na Svetom pismu, na nožu i revolveru. Tako je osnovan Izvršni odbor Srpskog četničkog pokreta. Stojan Koruba, položio je zakletvu u manastiru Sveti Pantelejmon u Lepčinjcu nekoliko dana kasnije pred sveštenikom Zlatkom Pešićem.

Borba, nemilosrdna, počela je. Najlepša pesma moderne srpske istorije počela je da se peva. Robovi su ustali da zasluže slobodu. I zaslužili su je“, opisuje Antonijević. Te iste godine, odsudnom Kumanovskom bitkom na Zebrnjaku u blizini manastirskih poseda, 1912. godine konačno i ovi krajevi stiču slobodu posle viševekovne turske dominacije. Međuutim, za manastir ne prestaju nevolje.

Zverstva Bugara

Manastir Prohor Pčinjski doživljava novu golgotu već sa početkom Prvog svetskog rata. Naime, 1915. kompletno bratstvo manastira na čelu sa igumanom Vladimirom Protićem Bugari ubijaju na najsvirepiji mogući način. O tome arhimandrit Metodije Milovanović piše:

„Bugari, pošto su opljačkali manastir, uhvatili su svu trojicu: njega – igumana Vladimira, jeromonaha Arsenija i pop Stojana, oterali vezane na Rujan kod sela Lukarca i tu ih 22. oktobra 1915. godine sekli i spalili gasom…“

Crkva Svetog Prohora Pčinjskog

Dolazak Rusa

Aleksandar Radović navodi da je posle konačnog oslobođenja 1918. godine, budući da posle Prvog svetskog rata nije bilo dovoljno ni sveštenika ni kaluđera, dolazi do izvesne stagnacije manastira. Godine 1921. za starešinu manastira postavljen je arhimandrit Kirilo Rus, koji dovodi i dva monaha Rusa i uvodi ruski način bogosluženja i života, što ostala sabraća ne prihvataju. Rusi upravljaju manastirom sve do 1932. godine. Jeromonah Jovan (Kuhtin), koji je takođe nakratko bio starešina, posle Drugog svetskog rata izabran je za arhiepiskopa u Pragu.

Oslikavanje iz 1933. godine

Iguman Vartolomej (Debeljački) započinje zamenu ikonostasa i oslikavanje hrama 1933. Veliku konstrukciju ikonostasa koncipiranu u skladu sa arhitekturom obnovljene crkve radili su stolari iz Vranja. Zidne slike i ornamentalnu dekoraciju radio je zograf Trajko Jovanović, koji na zapadnom zidu slika i scene o gradnji novog hrama. Iguman Miron (Đurić) nastavlja i okončava započete radove na ikonostasu i freskama, kao i na izradi novog poda od tesanog kamena čime crkva dobija konačni izgled, zadržavajući ostatke starog zidnog slikarstva u oltarskom prostoru i južnom paraklisu Presvete Bogorodice.

Sutra – Devet i po vekova manastira Prohor Pčinjski (9): Iskušenja igumana Pimena