O. Đ.
SELFI SA ČASA: Katarina Strailović i naši mali Parižani

Školica se taman zahuktala, ali su školarci ubrzo dobili dane za predah, i to sve francuske regije istovremeno, od 20. oktobra do 3. novembra. Uzvikom: „Super“ učenici su se prepustili igri, izletima, možda leškarenju, a možda i putovanju do matice.

Tamara Nacik i đaci u 10. pariskom arondismanu

U Parizu i okolini mnogo je novosti, otišli stari, došli novi nastavnici, jedini „starosedelac“ je koordinator Blaženka Trivunčić pod čijom se dirigentskom palicom sve besprekorno uklopilo i odvija bez problema i zastoja.

– Ovo je moj razred – prijavljuje novodošla nastavnica Milija Jeremić, onda se hitro ispravlja i kaže da ima puno razreda, svaki joj je podjednako drag, a nalaze se u 20. pariskom arondismanu, u predgrađu Bondi (prostorije pri Crkvi Sv. Petka), u Sen Mor de Foseu, Isi le Mulino i Levaloa Pere.

Milija se uhodala i ubacila u punu brzinu.

– Na časovima je dobra i radna atmosfera. Iako su sva ova deca rođena u Francuskoj, pokazuju veliko interesovanje za srpski jezik i ćirilicu. Neke porodice su desna ruka naše škole, tako učvršćuju tradiciju dovođenja dece na dopunsku nastavu. Eto, u Bondiju dve sestre Milica i Jana Klajić ne propuštaju nijedan čas. Ili, u Sen Mor de Fose, najredovnija učenica je Tijana Milić, uspešna u svim školskim aktivnostima. U Sen Moru je i Iva Lazarević, koja se pred drugarima u grupi pomalo pravi važna, prošla je kroz sve ozbiljne časove dokazujući da je prava Srpkinja. Posebno bih naglasila da u pariskom regionu dopunsku školu pohađaju deca raznih godišta i da druženje starijih i mlađih odlično funkcioniše – zaključuje nastavnica Milija.

I Katarina Strailović je novo lice. Iako je na startu bilo treme, sada je kao temelj stabilna.

– Meni su pripala odeljenja u pariskom predgrađu Bondi u školi pored mesnog bazena, u Pjerfitu i u pariskom 16. arondismanu.

Katarina je ovdašnji radni staž otpočela na roditeljskom sastanku, a svi naredni časovi su joj tekli kao dobro naučene pesmice. Kod Katarine nikome ništa nije teško, svi bi da uče i što više nauče, svima je stalo da budu povezani s maticom i da budu njen sastavni deo. Sve im je to vešto objasnila i razradila učiteljica pa se na tu udicu upecao svaki polaznik školice, njihovi roditelji i roditelji roditelja. Tako je Katarina formirala veliku porodicu.

Sa zavidnim entuzijazmom rad je u novoj sredini započela i tek pristigla Tamara Nacik.

– Prve časove održala sam u Bondiju, u biblioteci pri Crkvi Sv. Petka, tu nam deluju dve grupe đaka. Meni je pripao i Deseti pariski arondisman, kao i šezdesetak kilometara udaljeni gradić Epon, gde veoma dobro funkcioniše život srpske dijaspore. Zaista me obradovalo koliko radoznalosti i želje za učenje srpskog jezika imaju svi učenici, naravno uz podršku roditelja, a još više baka i deka. Njihova motivacija za usvajanje našeg nasleđa je moja prva i najsnažnija impresija – nabraja Tamara.

„Mama i tata“ nastavnicama

Posle četvorogodišnjeg rada u pariskom regionu, Blaženki Trivunčić, nagomilanoj iskustvom, dodeljena je i uloga „mame i tate“ svim novodošlim nastavnicama. Uz koordinatorsku funkciju, Blaženka je i savetodavac, sve zna, pa i kako pronaći stan, gde prijaviti telefon, koje su prodavnice po našem ukusu, kako treba sa decom i roditeljima. A i kako da se čas završi pevajući.

– Dobro je što nam omogućavaju da školske časove održavamo i u Kulturnom centru Srbije. Sreda nam je radni dan, smenjuju se tri grupe od 13.30 do 19.30. Prve školske dane obeležili smo prijatnom atmosferom i veseljem, uz ogromnu želju za učenjem srpskog jezika i ćirilice. Kod nas sve protiče u veselju. Zaista, mogu da budem ponosna na sve moje đake i njihove roditelje – ocenjuje Blaženka.

Ljiljana stiže na sve strane

Honorarni nastavnik u našoj dopunskoj školi je Ljiljana Simić i stiže na sve strane.

– Idem u Roni su Boa, Sen Mor de Fos, Obervilije, od Pariza 130 kilometara udaljeni Sans. Nije mi teško. Svaki susret sa đacima i njihovim roditeljima je radost, a i uvek je puno dogodovština. Iz ovdašnjih naših osnovnih škola izraslo je mnogo generacija, a nama nastavnicima ništa lepše nego kad ih vidimo da pričaju na srpskom, čitaju i pišu ćirilicu i na sav glas pevaju naše pesme – opisuje Ljiljana.