Tanjug
Foto: Arhiva

Od raspada Jugoslavije, mada ratne rane još nisu sasvim zarasle, nude se razne ideje o nekoj vrsti ponovne integracije južnoslovenskog prostora. Jedna od takvih je i carinska unija zemalja Zapadnog Balkana koje bi htele da budu u Evropskoj uniji, ali nikako da stignu, što je ideja nastala u tumaranju po takozvanom evropskom putu. Iako je obznanjivanje te ideje dodeljeno lokalnim liderima, sasvim je jasno da su njeni autori u Briselu i Berlinu.

Panika prazne politike

Samo poreklo te ideje, već na početku, budi sumnje jer je postalo pravilo da, kada se god Brisel na Balkanu pojavi sa nekom novom idejom, to može da bude neprijatno za balkanske zemlje. Utisak je da je ideja carinske unije na brzinu sklepana, u panici praznine politike EU prema Zapadnom Balkanu i pritisaka da nešto mora da se uradi, mada sama ideja nije naivna i mogla bi da donese dugoročne posledice. Regionalne carinske unije u svetu nisu nepoznato iskustvo, ali su se uglavnom okončavale neuspešno. Jedina uspešna carinska unija je ona u Nemačkoj koja je, na kraju, 1871. godine dovela do ujedinjenja nemačkih država i stvaranja moćne Nemačke.

U predloženoj carinskoj uniji Zapadnog Balkana trebalo bi da budu Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Albanija i, mada se to u javnosti potiskuje, Kosovo. U javnom objašnjenju se tvrdi da bi ta carinska unija pomogla oživljavanju privrede i trgovine jer bi bile uklonjene, kako se kaže, nepotrebne barijere.

Ta opšta, deklarativna objašnjenja su, međutim, propaganda i zamagljuju stvarnu pozadinu. U pozadini su najmanje tri razloga zašto je ideja carinske unije najednom blesnula.

Prvi je pokušaj EU i briselske birokratije da kupi vreme u odlaganju obećane evropske perspektive preostalim zemljama Zapadnog Balkana koje nisu deo evropske integracije. Uz to, postalo je jasno da su se najmoćnije zemlje EU, na neki način, već opredelile da buduća evropska integracija bude u formi „Evrope sa više brzina“, što znači da će biti nekoliko grupa zemalja koje su unutar svake grupe bliže integrisane – a na nivou Evrope će onda, tako grupisane, činiti neku novu integraciju.

Zapadni Balkan bi, drugim rečima, bio jedna od tih grupa čiji bi prvi korak trebalo da bude carinska unija. Kroz carinsku uniju bi region bio na mala vrata uvučen u grupno organizovanje.

Drugi razlog je u panici EU i Amerike zbog sve primetnijeg uticaja Rusije u regionu. Brisel i Vašington su svesni da nisu u stanju da zemljama Zapadnog Balkana ponude bilo šta konkretnije od političkih saopštenja i besmislenih pritisaka, pa se strahuje da bi Rusija mogla da popuni svakodnevne praznine. Drugim rečima, carinska unija je usmerena protiv Rusije.

Eliminacija Rusije

Treći razlog je da se, na posredan način, eliminiše bilo kakav značaj i uticaj Republike Srpske. Carinska unija će se pojavljivati kao celina, a njena članica je Bosna i Hercegovina kao država, i tu formalno nema mesta za Republiku Srpsku. Procenjuje se da bi to bio efikasan način da se amortizuje Republika Srpska, a favorizuje Bosna i Hercegovina.

I, naravno, za carinsku uniju su zainteresovane i velike evropske kompanije, pre svega nemačke koje su i najveći izvoznici u zemlje Zapadnog Balkana – pa, zašto bi te kompanije morale da se bave papirima za svaku od tih zemalja i njihovim zakonskim rešenjima kada bi, kroz carinsku uniju, mogle da imaju samo jedan posao, bez obzira na čije tržište plasirale svoje proizvode. I tu se EU pojavljuje kao lobista krupnog kapitala.

Koje bi mogle biti posledice? Prvo, potpuno ukidanje carina bi osiromašilo ionako siromašne budžete tih zemalja jer bi ostale bez velikog dela tradicionalnih državnih prihoda. Tako osiromašene još bi dublje potonule u dužničko ropstvo i izgubile i ono malo preostalog dostojanstva i državnog suvereniteta. U takvom ambijentu one bi potpuno postale tuđe vlasništvo, što bi kao rezultat na to poniženje dovelo do bujanja nacionalizma. A čemu to vodi, već postoji ne tako davno bolno iskustvo.

Zatim, dovelo bi do eliminisanja prednosti pojedinačnih zemalja u trgovini sa takozvanim trećim zemljama. Na primer, Srbija ima povoljne sporazume o slobodnoj trgovini sa nekoliko zemalja – Rusijom, Belorusijom i Turskom. Ulaskom u carinsku uniju, Srbija bi izgubila te ugovore. U stvari, da bi oni ostali na snazi, trebalo bi da sve zemlje carinske unije takođe prihvate te sporazume.

To je, međutim, malo verovatno jer, recimo, Albanija je članica NATO pakta i ona kao takva nije u mogućnosti da prihvati sporazume sa Rusijom. Ili Crna Gora. Tako bi Rusija bila eliminisana, što je i cilj carinske unije – ali i Srbija bi izgubila povlašćen status sa tom zemljom. Jednom rečju, najveći gubitnici carinske unije su Srbija i Republika Srpska, i to uprkos javnom hvalisanju političkog Beograda kako je on autor ideje o carinskoj uniji.

Tvorac projekta

Da li je, na kraju, carinska unija moguća? Malo verovatno. Postoje praktični i politički razlozi. Politički gledano je takođe komplikovano. Carinska unija nije samo pitanje carina, nego i usaglašavanja mnoštva kriterijuma jer zemlje članice treba da, na tržištima, zajednički nastupaju, kao celina. Zajednički nastup u ekonomiji neminovno za sobom vuče i političku standardizaciju; ekonomija ne može bez politike, naprotiv politika je uslov za ekonomiju. To je uostalom otkrio i jedan od tvoraca projekta, generalni sekretar tajnovitog Saveta za regionalnu saradnju Goran Svilanović nazvavši carinsku uniju politikom „jedna regija, jedna ekonomija“. Jedna regija, prevedeno sa kodiranog jezika birokratije, znači i jednu politiku.

Balkanski Beneluks

Lansirana je i ideja o „jugosferi“. Neki to nazivaju i „balkanski Beneluks“, u čiji bi sastav ušle usitnjene i iscepkane članice bivše Jugoslavije. Tvrdi se da ta ideja nije strana ni evropskim centrima moći, ali ni nekim regionalnim liderima. Hroničari, međutim, veruju da je taj projekat malo verovatan.

SUTRA – Dnevnički zapisi Siniše Ljepojevića (20): Čari grada na Temzi