pixabay.com

Prva žrtva dugogodišnje krize Zapada je demokratsko uređenje, demokratija. Pod izgovorom traženja rešenja izlaska iz krize i nemogućnosti, nesposobnosti da se to rešenje pronađe, uništene su demokratske institucije, državna infrastruktura i vladavina zakona, uništene su institucije odgovornosti i uvažavanja nacionalnih interesa. Zavladale su obmane i laži i, umesto državnih, dominiraju interesi privatnih korporacija.

Veruje se da je taj proces počeo još davno pre aktuelne krize, i to onog časa kada su prvo u Americi legalizovane privatne donacije političarima. To je sada veliki posao, pa se tako tvrdi da je predsednička kampanja u Americi 2016. godine koštala čak šest milijardi dolara. Ko je to platio i zašto?

Izborna korupcija

Uništavanjem demokratskog ustrojstva uništena je i ekonomija, uništeno je tržište i stvoren je ambijent krize iz kojeg savremena elita jednostavno niti ume niti ima kapacitet da iskorači. Staro je iskustvo da prvo umire demokratija, pa onda i tržište. Vladajući eksperti to zovu postdemokratijom, ne objašnjavajući šta je to.

Bolje bi odgovaralo antidemokratija. Rušenje demokratskog uređenja simbolizuje takozvana globalizacija koja je dovela do rušenja suvereniteta država, nestanka odgovornosti izabranih političara i preuzimanja kontrole od strane multinacionalnih korporacija i banaka. Taj proces u svakodnevnom smislu najogoljenije simbolizuju Evropska unija i NATO.

EU i NATO su najveći rušitelji demokratije u današnjem svetu. Demokratske institucije se urušavaju dugo vremena. Nije samo reč o sve udaljenijoj političkoj klasi od realnosti i bahatosti nove političke generacije nego i o samim izborima koji su valjda još jedino demokratsko sredstvo preostalo običnom čoveku.

Ali, na izborima se može legalno krasti, mogu se krasti glasovi. U Americi se krađa najčešće obavlja tako što se glasovi veoma retko do kraja broje – naime, broje se dok vodeće televizije ne objave ko je pobednik – a u novije vreme masovna krađa je putem elektronskog glasanja, preko kompjutera koji čitaju i broje glasačke listiće. U Evropi se to uglavnom radi glasanjem poštom. Na predsedničkim izborima u Austriji 2016. Ustavni sud te zemlje utvrdio je da je bilo krađe i drugi krug izbora je morao da bude ponovljen.

Blerov izum

Poštansko glasanje u Evropi prvi je uveo Toni Bler u Britaniji. Tvrdi se da je izbore dva puta dobio upravo na krađi glasova putem pošte. Naime, partijski aktivisti uz pomoć vlasti organizuju mahom imigrantske zajednice i oni svi glasaju kako kaže njihov gazda. Zauzvrat, od partije za koju su glasali dobijaju razne beneficije i novac. Poštanski glasovi zaista mogu da odrede rezultate izbora. U Britaniji se, od 46 miliona ljudi sa pravom glasa, njih u proseku sedam miliona prijavi za glasanje poštom.

To je značajan broj, koji može da odredi rezultate izbora. I to su mahom imigranti i ljudi iz siromašnih delova zemlje. Na izborima 2005. godine misija Oebsa je procenila da je oko šest miliona poštanskih glasova bilo sumnjivo. Na tadašnjim izborima su pobedili Bler i laburisti. U londonskoj opštini Tauer Hamlet, naseljenoj mahom migrantima iz Bangladeša, pred sam istek roka za prijavu stiglo je 5.166 prijava za glasanje.

Tokom kasnije istrage je utvrđeno da se 18 ljudi prijavilo na istoj adresi u jednom četvorosobnom stanu. Oni koji žive u tom stanu nikada nisu čuli za ta imena i te ljude. U susednom jednosobnom stanu, u kome žive mladić i devojka studenti, prijavljeno je za glasanje osam osoba za koje ti koji stanuju nikada nisu čuli. Istrage su pokrenute, ali nikome nikada nije suđeno.

Vlast gadljiva na narod

Istraživanje javnog mnjenja u Francuskoj krajem 2017. pokazalo je da čak 57 odsto Francuza nije zadovoljno politikom predsednika Emanuela Makrona.

Na to za Makrona neprijatno raspoloženje građana reagovao je predstavnik njegove vlade Kristof Kastaner ocenom da je nezadovoljstvo „dela Francuza“ izazvano onim što predsednik Makron čini kako bi „transformisao zemlju“. Dodao je da je „rukovodstvo Francuske odlučno da se kreće napred, preuzevši na sebe rizike i svesno je da će biti teško“. Drugim rečima, ne valja narod i, vrh Francuske uopšte ne interesuje raspoloženje javnosti.

Zvuči poznato? Te formulacije sada se mogu čuti u bilo kojoj zemlji. Ne valja narod. Reakcija na raspoloženje javnosti samo je još jedno svedočanstvo do koje mere aktuelne političke elite nipodaštavaju mišljenje građana o čijim životima odlučuju i do kojeg stepena veruju da, u stvari, ne valja narod, a ne njihova politika.

Takav stav nije samo specijalitet aktuelne francuske vlasti nego opšti trend političkih elita širom Evrope, a pre svega onih u zemaljama Evropske unije. To gađenje prema raspoloženju javnosti jeste, u stvari, osnovna crta savremene evropske političke kulture. Još od feudalnog vremena vlast u Evropi nije bila toliko daleko od života običnog čoveka, od stvarnog života i nikada do te mere nije ignorisala ono šta stvarno misle oni kojima vladaju.

Izmišljeni glasači

Britanska policija je samo tokom 2010. godine pokrenula 50 kriminalnih istraga zbog narastajućih dokaza da su poštanski glasovi ili lažirani ili unapred dogovoreni. Poštanski glasovi daju mogućnost i izmišljanja glasača, ljudi koji ne postoje. To je moguće jer u Britaniji ne postoje lične karte, a nije obavezan ni poziv za glasanje. Uz to, svaki čovek može sam da se prijavi da glasa, što se obično radi u poslednji čas pred istek roka za prijavu pa praktično nije moguće izvršiti proveru jer nema vremena.

SUTRA: Dnevnički zapisi Siniše Ljepojevića (7):Teror uzvišenih ideja