Poslednjih godina se često dešava da se porodica osobe koja je smeštena u dom za stare žali na uslove, hranu ili higijenu. Međutim, i domovi imaju svoju muku, a najveća je nedostatak zaposlenih. Između želje prvih i problema drugih su ljudi, kojima bi, odlaskom u dom trebalo da bude garantovana dostojanstvena starost.
U redakciju Beogradske hronike stigle su dve pritužbe gledalaca, koji su svoje najbliže smestili u domove za stare. U oba slučaja korisnici doma bili su dementni. Kako kažu, očekivali su da će domovi pružiti sigurnost, stručnu negu i pažnju.
Prva sugrađanka žalila se da njena majka nema adekvatnu negu i da hrana nije dobra. Žalila se i na higijenu, jer se u domu pojavila šuga.
U drugom pismu, žena čiji je muž bio mesec dana u domu i preminuo, žalila se na neadekvatnu medicinsku negu.
Iskustva anonimnih sagovornica otvaraju pitanja u vezi sa očekivanjima, dužnostima, obavezama i nege koju mogu da očekuju u domovima oni koji boluju od demencije.
Radoslav Milovanović iz Udruženja privatnih ustanova socijalne zaštite, domova za smeštaj odraslih i starijih rekao je da ne postoji Pravilnik o licenciranju ustanova koji nalaže tačne i precizne uslove da bi se napravila razlika onih domova koji smeju da primaju osobe koje boluju od demencije i onih koji nikako to ne bi smeli.
Kome se žalimo ako nismo zadovoljni uslugom
“Pravi se razlika u ustanovama koje su registrovane i u Ministarstvu zdravlja koji imaju registrovanu opštu medicinu, lekarsku službu i koji zvanično pružaju primarnu zdravstvenu zaštitu i svoje cenovnike, jer to je više od jednog doma. To je razlika i u kvalitetu i u ceni smeštaja”, rekao je Milovanović.
Nadežda Satarić iz udruženja “Snaga prijateljstva – Amiti” navodi da ukoliko korisnik odnosno njegov srodnik nije zadovoljan uslugom u domu, prvi kome može da se požali je direktor ustanove, odnosno vlasnik ako je u pitanju privatni dom.
“Ako ne bude zadovoljan onim što su mu ponudili kao odgovor ili već nisu izašli u susret i nisu popravili situaciju sledeća njegova istanca je Ministarstvo za socijalna pitanja, odnosno Inspekcija za socijalnu zaštitu koja je dala dozvolu, odnosno licencu da taj dom mora da radi”, istakla je Starićeva.
Da li je rešenje pomoć srodnika kad nema dovoljno zaposlenih
Svaki dom za stare mora da ima bar dve medicinske sestre, tri negovateljice, direktora, socijanog radnika na prvom mestu, čistačicu i spremačicu. Devet radnika za dvadesetak korisnika. Kako se povećava broj korisnika, tako mora da se povećava i broj radnika.
“U domovima u poslednje vreme nema dovoljno osoblja, nema dovoljno negovatelja, nema dovoljno medicinskih sestara i upravo onog osoblja koje treba da radi sa korisnicima i pruža im usluge. Samim tim je vrlo teško, ako je pun dom da se obezbedi blagovremena i kvalitetna usluga svakom korisniku, ali postoje rešenja i za to. Jedno je zaposlenje novih ljudi, drugo je dozvoliti posete, posebno onima koji su blizu doma, da posetioci nahrane svoju dragu osobu, da je oni izvedu u šetnju ako je u kolicima, recimo. Mora da se nađe razumevanja da se ova situacija prevaziđe”, predložila je Satarićeva.
Radoslav Milovanović je rekao da, iako će oni koji se bave ovim vidom socijalne zaštite reći da se mora voditi računa kakva se usluga pruža, da postoji interes za razgovar sa socijalnim radnikom i sa drugim stručnim radnicima i da se skupljaju informacije maltene na dnevnom nivou, to često nije dovoljno.
U situaciji kada nema medicinskog osoblja na tržištu rada, kada su plate negovatelja znatno niže nego u zemljama u okruženju, teško je naći ljude koji bi radili ovaj, i te kako težak, posao.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja saopštilo je da je od početka ove godine inspekcija socijalne zaštite obavila 90 nadzora u domovima za smeštaj odraslih i starijih i da je, što se tiče domova za koje su se obratile anonimne sagovornice, uputila obaveštenja nadležnim inspekcijama da izađu na teren.
