Nenad Kos iz sela Pervan Donji kod Banjaluke, jedan je od brojnih građana bivše Jugoslavije koji su u Minhen došli pre i za vreme Olimpijskih igara 1972. godine. Svako je imao svoje razloge, a cilj je svima bio isti – da se zaradi nešto novca i brzo vrati u zavičaj. Ipak, brzi povratak u zavičaj za mnoge je ostao iluzija kao i nada o lakoj zaradi. Za razliku od velikog broja tadašnjih gastarbajtera, koji su dolaskom u Nemačku menjali profesiju i zanimanje, ugostitelji su bili svoji na svome. O tome svedoči Nenad koji je kao ugostitelj u Minhen došao u posetu te 1972, a onda u glavnom gradu Bavarske nastavio da radi posao za koji se osposobio u otadžbini.
– Radio sam u ugostiteljstvu. a prvi restoran Isar-grill u Minhenu otvorio sam 1982. godine. Do penzionisanja, 2015. godine, vodio sam više restorana i kafana, a među njima su Kantina Lotto koju sam vodio 18 godina i restoran Erzgieserei u kome sam 11 godina služio goste. Odlaskom u penziju mislio sam da je tu kraj angažovanja u ugostiteljstvu, ali s obzirom na to da je sin Dragan uplivao u te vode, jedno vreme sam mu bio pri ruci i radio s njim. Ugostiteljstvo je posao u kome se radi mnogo i dugo i kada sam otišao u penziju, a pogotovo dolaskom virusa korona, shvatio sam koliko sam puno radio u životu. Onda je došlo vreme da se više ništa ne radi, a ni to nije dobro – kaže Nenad za “Vesti”.
Sada ima mnogo slobodnog vremena, ali se trudi da mu ne bude dosadno i pokušava da mu dani ne budu jednolični. Iako mu je pre tri i po godine umrla supruga Julijana, koju su svi u porodici i u Minhenu znali kao Zoricu, Nenad je uspeo da nađe smisao i pravac u životu da ne bi klonuo duhom.
– Imam šestoro unučadi od sina i ćerke. Najmlađi unuk Marko je ove jeseni pošao u osnovnu školu i ja sam uvek pri ruci. Tako je bilo i sa ostala četiri unuka i unukom Milicom (21) koja je najstarija. Pomagao sam bilo da je reč o vrtiću ili školi koje su pohađali. Uz te porodične obaveze, nađem vremena i za druženje sa prijateljima i poznanicima u Minhenu, tako da mogu da kažem da mi u penziji nije nimalo dosadno – priča naš sagovornik.
Tokom godina provedenih u Minhenu, Nenad Kos je bio društveno angažovan i učestvovao je u brojnim humanitarnim akcijama kada je trebalo u vreme ratnih zbivanja pomoći Srbima u Republici Srpskoj, Srbiji, Hrvatskoj i BiH, ali i u slučaju elementarnih nepogoda, kakve su bile poplave u Republici Srpskoj i Srbiji 2014. godine. O tome svedoče brojne zahvalnice i diplome, a poseban deo odnosi se na podršku srpskim klubovima i kulturno-umetničkim društvima u Minhenu. Uz sve to, Nenad je aktivno učestvovao u životu Crkvene opštine Minhen, pa je jedno vreme bio i predsednik Crkvenog odbora. On ističe da sve što je humanitarno i društveno radio je bilo u interesu našeg naroda, što mnogi naši ljudi u Minhenu i okolini i danas pamte i hvale. Potvrda toga je da je Nenad Kos uvek dobrodošao u svako društvo naših ljudi u prestonici Bavarske.
Od Kozare do Kanade
Kada se zaželi zavičaja, on odlazi nekoliko puta godišnje u rodno selo i Banjaluku. U selu Pervan Donji ostali su na porodičnom imanju bratovi sinovi i druga familija, tako da se lepo druže u svakoj prilici. Pre sedam-osam godina bilo je poslednje masovnije okupljanje članova porodice Kos, kojih ima oko 80 i rasuti su širom Evrope, ali i Amerike. Razlog je bila svadba u porodici. Članovi povelike porodice Kos i oni koji su došli u nju, okupljali su se tradicionalno za Svetog Iliju na Kozari. U vreme pandemije virusa korona, takvo okupljanje nije moguće i verovatno će se s velikom željom za novim susretanjem članovi porodice Kos naći zajedno sledeće godine za Svetog Iliju, a možda i ranije, za Novu 2022. godinu kada planiraju da se na Kozari okupe, slave i druže.
– Mojih rođaka ima po Evropi, u Nemačkoj, Švajcarskoj, ali i u Americi, odnosno Kanadi. Tamo su moja tri rođaka i odlazili smo na svadbe kada se neko ženio ili udavao, kada su obeležavani jubilarni rođendani. Daleko je Kanada, ali kada se ide kod svojih ništa nije teško. U Kanadi ima mnogo naših ljudi i dobro su se snašli – kaže Nenad Kos.
Strah od sukoba
Penzionerski dani Nenada Kosa teku relativno mirno, a jedino ga uznemirava politička situacija u BiH, ali i Evropi i svetu. Priznaje da ima strah od nemira, sukoba i ratnih događaja.
– Imam osećaj da je ovaj naš prostor bivše Jugoslavije jedno bure baruta koje u svakom momentu može da eksplodira, a ni situacija u svetu nije mnogo bolja. Ima toliko žarišta koja se lako pretvore u požar sa nesagledivim posledicama. Zabrinut sam za celokupnu situaciju, iako se nadam i verujem da će na kraju pamet pobediti i da neće biti rata i novih stradanja. Verujem da će i epidemija virusa korona biti stavljena pod kontrolu i da ćemo se vratiti normalnom životu. Sa svoje strane učinio sam ono što sam mogao, vakcinisao sam se i želim da sačuvam sebe i ljude oko sebe – poručuje Kos.
