Četrdesetdvogodišnji Predrag Dragojević iz bjelopavlićkog sela Martinići je ipak svestan da njegova nevolja nije ni najveća, ni najteža i stoga i ne želi da drugoga njome opterećuje, sve u nadi da će poštenim radom i pregalaštvom uspeti da obezbedi koliko-toliko pristojne uslove za život svoje sedmočlane porodice.
To se, po svemu sudeći, uprkos njegovoj upornosti i marljivosti, bez pomoći ljudi neće desiti u skoroj budućnosti, a svaki dan života u uslovima u kojima sada žive on, njegova nezaposlena supruga Svetlana i deca, sinovi Ilija, Jovan, Milan i Vasilije i ćerka Anđela, nije samo patnja nego i veliki, stalni rizik.
Jer, u starovremsku kamenu kuću, u kojoj žive, odavno je opasno i ući, a kamoli stanovati. Stara ćeramida na potpuno dotrajalom krovu, koja je pritisnuta kamenjem kako je vetar ne bi pomerao i odneo, odavno prokišnjava na svaku stranu i čađava kišnica se stače niz zidove i probija kroz plafone od lesonita čim prva kiša udari, toliko da u ubogim sobama praktično nema suvotnog kutka. Još veću muku i opasnost predstavljaju potpuno trule i na više mesta provaljene podnice na trulim gredama. Svaki neoprezan korak je veliki rizik od povreda i propadanja u podrum iz kojeg i leti bije studen. Da se i ne govori o prozorima i vratima…
Predrag Dragojević je drvoseča – uglavnom zakupljuje tuđu šumu, seče i prodaje drva, i od toga obezbeđuje za život porodice. Nešto se, kaže, i zaradi kad je zima studena i kad ima potražnje za drvima, ali je muka kad je zima blaga i topla kao ova. U svakom slučaju, sekirom se, kaže, ne može zaraditi ni za ono najosnovnije – da kako-tako prehrani porodicu, a kamoli da spremi u školu pet đaka:
– Eto, nijesam mogao da platim djeci za organizovani prevoz do škole i vlasnik kombija koji drži tu liniju ih je izbacio iz kola – nemoćno širi ruke Predrag.
Uprkos svemu, Predrag i Svetlana su prije nekoliko godina započeli gradnju nove kuće s nadom da će deci obezbediti siguran krov nad glavom i kakve – takve uslove koje imaju druga deca – da će ih, konačno, spasiti i izvesti iz opasne zidine u kojoj nema ni najelementarnijih uslova, u kojoj su voda, kupatilo, normalni ležaj, suva postelja – samo san.
– Nova kuća je stavljena pod krov, ali Dragojevići nemaju mogućnosti da je dovrše i presele u nju – kaže monah Matej Vuksanović iz obližnjeg manastira Ostrog, koji je pokrenuo akciju za pomoć ovoj porodici.
|
Pomoć |
