Oblasti delovanja vladike Nikolaja Velimirovića bile su brojne i one su ga svrstale među velike duhovne vođe. Jedna od njih bio je i veliki bogomoljački pokret u narodu. Posle Prvog svetskog rata, pored telesne gladi i žeđi, mnogi osiromašeni i postradali osetili su potrebu i za duhovnom, koja bi im budila nadu u bolji život.
Takve okolnosti su otvorile prostor za delovanje mnogih sekti sa Zapada. Uvidevši tu opasnost, Nikolaj je počeo sa osnivanjem bratstava, najpre na tlu svoje eparhije, a potom širom cele crkve. U "Glasniku" iz 1921. godine vladika je objasnio ko su bogomoljci: "To su neizbrojani i neorganizovani ljudi i žene, od Čuruga do Bitolja – hiljade i hiljade njih – koji najusrdnije poste i mole se Bogu: nedelju praznuju i pričešćuju se, propovedaju pokajanje i drugi dolazak Spasiteljev. Neki od njih tumače snove i znake. Neki ostavljaju kuću i porodicu i odlaze u monaštvo. Oslovljavaju se sa ‘braćo’ i ‘sestre’. Na bogosluženja dolaze u grupama. U hramovima kleče i uzdišu, celivaju krst i ikone… Posle službe sakupljaju se pred crkvom da čuju propoved svojih ‘proroka’. Ovi proroci – prosti seljaci, sa dugom bradom i kosom – vade iz džepa Novi zavet, od upotrebe pohaban i umašćen, čitaju i govore, dok svi ne zaridaju od pokajanja i umilenja… Kažu neki – bogomoljci buncaju! Buncaju, to je istina. Nešto nebeskog vina ušlo je u njih, i to ih je uzbunilo i zbunilo. A trezveni sinovi zemlje govore uvek logično, i to je istina. I prvi hrišćani su buncali dok je Rim bio logičan. I logika zemljanih poronula je u zemlju, a buncanje je pobedilo svet… Starajte se da razumete bogomoljce. Uzdržite se od bacanja kamena na njih, jer možete lako udariti Hrista. Ne odbacujte ih, da oni vas ne odbace". Među bogomoljcima se našlo dosta ratara, zanatlija i radnika koji su preko svojih pleća preturili velika stradanja. Nisu svi arhijereji prihvatili pojavu ovog pokreta u crkvi, a neki su čak zabranjivali osnivanje bratstava u svojim eparhijama. Ipak, pokret se nezadrživo širio i organizovao, tako da je Arhijerejski sabor srpske crkve priznao i odobrio njegov rad, i on se i danas vodi kao Narodna hrišćanska zajednica. Sabor je za duhovnog vođu pokreta postavio vladiku Nikolaja. On je pomagao da se organizuju sabori sa po nekoliko hiljada učesnika. Pevale su se duhovne pesme, vršena bogosluženja, držane besede i propovedi, ispovedalo se i pričešćivalo. O ovom pokretu Nikolaj je napisao delo "Divac".
