Kad je jednog aprilskog jutra, pre 22 godine, čelična ptica dodirnula pistu beogradskog aerodroma, ne čekajući da iz nje izađu junaci sa parketa dvorane Abdi Ikpeči, navijači Partizana opkolili su letelicu. "Mi smo grobari, najjači smo, najjači!" – skandirali su sve dok iz Jatovog boinga 727 nije izašao Aleksandar Đorđević, noseći veliki "Ekipov" pehar namenjen prvaku Starog kontinenta. Tek tada je nastalo ludilo.
Naravno, reč je o slavlju košarkaša Partizana u Kupu šampiona 1992, kad je mlada četa trenera-debitanta Željka Obradovića pokorila Stari kontinent.
Crno-beli su u preliminarnoj utakmici eliminisali Solnoki (92:65 i 89:72), potom takmičenje u grupi B završili kao četvrti, sa dva boda manje od Huventuda i samo bodom manje Estudijantisa i Filipsa, da bi u epskom četvrtfinalu posle tri meča (78:65, 60:61, 69:65) bili bolji od Knora iz Bolonje. Tako se u toj trnovitoj jeseni ’91. i zime ’92. izborio plasman na fajnal-for u Istanbulu.
Pre nego što je uopšte došlo do one antologijske trojke Đorđevića u finalu sa Huventud trebalo je preskočiti milanski Filips u polufinalu. U pripremi odlaska na Bosfor Obradović je od kuće doneo video-rikorder i igračima puštao snimke Filipsovih utakmica. Analiza je potrajala do duboko u noć, a još se nije ni krenulo u Istanbul.
– U predtakmičenju smo već dva puta bili bolji od Italijana, ali treći trijumf bio bi najslađi – rezonovao je Obradović, dok je Nikolić u svom stilu pred umornim igračima procedio:
– To je bilo slučajno. U Istanbulu nemate šanse.
Legendarni Profa, naravno, nije mislio to što je rekao. Samo je na svoj, tmurni način želeo da u ekipi probudi inat i veliku želju da se podvig, a sve što su crno-beli te sezone činili, nastavi na fajnal-foru.
Iz Italije, u najavi utakmice, čuveni trener Majk Dantoni je poručio preko štampe:
– Spreman sam da se kladim u život da niko ne može da nas pobedi tri puta zaredom.
Na njegovu sreću, opkladu niko nije prihvatio. Možda bi, da je znao, to učinio jedan golobradi mladić koji će kasnije postati idol mnogih italijanskih košarkaša. Predrag Danilović je te večeri, 14. aprila 1992, pokazao zbog čega su mnogi tvrdili da je najbolji odbrambeni igrač evropske košarke. "Pohapsio" je Filipsove strelce, naročito u drugom poluvremenu, koje su Italijani počeli sa četiri poena viška (35:31), a na kraju stigao da bude i prvi strelac crno-belih sa 22 poena, jednim više od drugog Saleta – Đorđevića.
Na parketu se vodila žestoka borba za svaku loptu. U reketu su blistali centri Rebrača, Koprivica i Stevanović. Iako je opasnost vrebala sa svih strana – ekipu iz Milana su činili sjajni Pitis, Rodžers, Riva, Doukins – Partizanove "bebe" se nisu predavale. Iako mladi, Nakić i Šilobad su znanjem, hrabrošću, inteligencijom, počeli da tope prednost rivala, pa da je prestižu i na kraju, na krilima Đorđevićevih i Danilovićevih realizovanih napada, da stignu do velike pobede od 82:75 i finala.
