Pretnje koje mogu ugroziti bezbednost države i njenih građana nije u svakoj situaciji moguće neutralisati (ili svesti na prihvatljiv nivo) upotrebom redovnih policijskih i vojnih snaga.
Jednostavno, ukoliko date pojave karakteriše asimetričnost i/ili visok nivo opasnosti, to iziskuje nešto drugačiji odgovor od onog koji mogu pružiti „redovne“ vojne i policijske snage, piše u analizi Centra za istraživanje bezbednosti (CIB).
U takvim situacijama, na scenu stupaju hibridne, vojno-policijske jedinice, specijalne jedinice ili jedinice za posebna dejstva, kako je već zakonodavac odlučio da ih imenuje.
Kako god bile nazvane, osnovna osobina ovih snaga, pored visoke obučenosti i profesionalnosti, jeste u sposobnosti adekvatnog suprostavljanja asimetričnim pretnjama bezbednosti – terorizmu, organizovanom kriminalu, talačkim situacijama i slično.
Upravo zbog specifičnosti posla koji obavljaju, specijalne jedinice moraju u svom sastavu imati vrhunski obučene profesionalce, sa ljudskim i moralnim kvalitetima, koji znaju šta smeju, i još važnije, šta ne smeju da rade.
Jedino se valjanim, dugotrajnim obrazovanjem i vaspitanjem pripadnika snaga bezbednosti stvaraju pretpostavke da oni svoj posao rade na zakonom predviđen način, ili, bolje rečeno, na način koji je u najboljem interesu građana, svojim jedinim poslodavcima.
U tom smislu, podjednako je važno da na mestu komandanata ovih jedinica budu besprekorni profesionalci, jer svaka moć, pa i moć specijalnih formacija, proističe ne samo iz njihove sposobnosti da deluju silom, već i da budu prihvaćeni i poštovani od strane samih građana.
Sve drugo, ostavlja prostor erodiranja ugleda ovog važnog dela sistema nacionalne bezbednosti i njegovo stavljanje u funkciju instrumenta za političke mahinacije i zloupotrebu.
