Pixabay
NAJVEĆE NA SVETU: Groblje Ohlsdorf u Hamburgu upisano u Ginisovu knjigu

Krematizam je zvanično začet 1869. na Međunarodnom kongresu medicine u Firenci, kada je usvojena rezolucija, ali prvi lekar i preteča ideje o kremaciji je francuski lekar, istoričar i enciklopedista, Teoprast Rendo. On je još 1642. godine na jednom predavanju u Parizu, zalažući se za spaljivanje pokojnika, rekao: „Čovek kome pripada besmrtnost zaslužuje više plamen, simbol večnosti, nego zemlju. Dajem prednost plamenu, on je znamenje besmrtnosti.“

Prenaseljenost je stvarala dodatne probleme u funkcionisanju saobraćaja, potrošnji vode, struje, pa i kod sahrana. Groblja su postala teskobna, piše Živomir Žika Rakonjac.

Oslobađanje od mrtvih

Neka groblja u svetu postala su poznata po svojim gigantskim razmerama. Takvo je i groblje šiitskih muslimana u Najafi, Irak, koje datira od 7. veka i na kom je sahranjeno nekoliko miliona ljudi na 10 kvadratnih kilometara – piše Rakonjac.

– U Ginisovoj knjizi rekorda kao najveće, ipak, upisano je Ohlsdorf groblje u Hamburgu, Nemačka. Ono pokriva površinu od 400 hektara, a do 1996. u njemu je bilo sahranjeno milion ljudi i položeno skoro pola miliona urni. Još jedan slikovit primer sreće se u Kini gde godišnje ima skoro 30 miliona sahrana. Pod parolom oslobađanja domovine od mrtvih Kina pokušava da zaustavi širenje grobalja koja svake godine u toj zemlji zauzmu novih 70 kvadratnih kilometara. U najmnogoljudnijoj zemlji na svetu već nekoliko godina se promovišu sahrane na otvorenom moru.

Po merilima naših zakona, najbezličniji i najhladniji je japanski pogreb. Od 1975. godine, zbog prenaseljenosti, u toj zemlji je obavezno kremiranje. Ceremonija strašno kratko traje, rođaci mogu samo da prođu i daju poslednji pozdrav kroz stakleni prozor na peći. Zauzvrat, japanske urne su prekrasne porcelanske vaze koje se drže u kući kao ukras. U Japanu se kremira čak 99 osto preminulih, najveći procenat u svetu, ali to nije zasluga tradicije i uticaj budizma ili šintoizma, dve vodeće religije, već mere vlasti.

Od kada je japanska vlada donela dodatne mere o obaveznom kremiranju preminulih procenat klasičnih sahrana je zanemariv i pripada zapravo strancima i neznatnom broju hrišćana.

Raspadanje tela pod zemljom je dug proces. Neke patogene klice uginu relitivno brzo. Izazivači kuge, kolere, zapaljenja pluća uginu za oko mesec dana, bacili tifusa i tuberkuloze posle tri meseca, streptokoke i stafilokoke posle šest meseci, a klice antraksa i tetanusa mogu da prežive i više godina. Neke opasne klice „miruju“ koliko i prosečan ljudski vek – navodi Rakonjac.

Lažno uverenje

U izveštaju Svetske zdravstvene organizacije iz 1998. godine navodi se da je većina postojećih grobalja nastala bez ikakve procene potencijalnih rizika za lokalno okruženje i zajednicu. Izveštaj predstavlja tadašnje relativno šturo znanje o ovoj temi, zasnovano na nekoliko retkih istraživanja. U njemu su dati prikaz mehanizama raspadanja posmrtnih ostataka ljudi, hemijski sastav tla i podzemnih voda u zoni grobalja, istraživanja o životu, razmnožavanju i širenju bakterija i virusa kroz tlo, potencijalni rizici i sugestije za planiranje i projektovanje novih grobalja.

U zaključku izveštaja se, između, ostalog navodi i da leš ljudi ili životinja ne sme biti zakopan bliže od 250 metara od bunara ili izvora.

O dramatičnom raspadanju mrtvog tela od prvog časa pa narednih nekoliko godina Histori kanal je svojevremno snimio autentičan dokumentarni film koji retko ko može da odgleda do kraja zbog potresnih scena. Naš profesor medicine dr Aleksandar Kostić je svu tu grozotu opisao biranim, lepim rečima: „Svet živi u lažnom uverenju da pokojnik počiva umiru i da mu je zemlja laka!“

Od Getea do Gagarina

Ko je sve od poznatih iz sveta kremiran? Gete, Napoleon, Garibaldi, Engels, Alfred Nobel, Sigmund Frojd, Albert Ajnštajn, Rendgen, Rabindranat Tagore, Isidora Dankan, Ana Pavlova, Jurij Gagarin, Bernard Šo i na stotine poznatih ličnosti u novije vreme.

U Srbiji, dr Vojislav Kujundžić (osnivač Društva „Oganj“) Milentije Popović, Paja Jovanović, Bojan Stupica, Stanoje Simić, Severin Bjelić, Ivan Ribar, Petar Banićević, Miodrag Petrović Čkalja, Karlo Bulić, Nedeljko Gvozdenović, Ivo Andrić, Branko Ćopić, Oskar Davičo, Nandor Glid, Miroslav Čangalović, Bogdan Tirnanić, Aleksandar Tijanić…

Članske karte Udruženja „Oganj“ posedovale su mnoge javne ličnosti. Pored ličnih razloga i odluka, opredeljenje za kremaciju po pravilu je imalo ekološke, urbanističke, zdravstvene ili medicinske pobude. Kremacija jeste danas opšteprihvaćena, ali se ona, kako piše Rakonjac, između ostalog, smatra i kulturnim, modernim i urbanim činom ispraćaja na onaj svet.

Testament Aleksandra Trifunca

Prvi Srbin koji je kremiran zvao se Aleksandar Trifunac, poslanik na ugarskom dvoru. On se ubio 1892. godine i kremiran je u Goti, Nemačka. U testamentu je tražio da se spali, ali vlasti nisu dozvolile zbog kolere i transporta pokojnika do Gote, pa je taj čin obavljen naknadno, 10. februara 1894. godine, po starom kalendaru.

Prvi kremirani Novosađanin bio je dr Ratko Zamurović (1915-1954). živeo je u Švedskoj, gde je i kremiran. Njegova urna se nalazi u porodičnoj grobnici na Uspenjskom groblju u Novom Sadu. Drugi kremirani Novosađanin je inženjer Nikola Mirkov (1890-1957) jedan od autora projekta kanala Dunav-Tisa-Dunav, koji je kremiran u Cirihu, gde je proveo svoje poslednje dane života. Njegova urna preneta je na Almansko groblje 10. marta 2007. godine.

Sutra – Epoha večne vatre (6): Uspomena se nosi u srcu