Evropski dan jezika obeležava se 26. septembra svake godine. Ustanovljen je od strane Saveta Evrope 6. decembra 2001. godine na Evropskoj godini jezika. Evropski dan jezika u školama – a gde je ćirilica?
Tog dana u školama učenici prave postere, recituju na stranim jezicima, uče nove reči, a nastavnici podsećaju na značaj jezičke raznolikosti. To je lepa prilika da deca upoznaju kulturu drugih naroda i razviju poštovanje prema različitosti. Svaki narod prepoznaje sebe kroz reči i slova kojima piše svoju istoriju. Za nas, Srbe, taj znak postojanja i trajanja je ćirilica. Njome su ispisane naše najlepše molitve, zakoni, pesme i knjige.
Ali postavlja se jedno važno pitanje: zašto se sve manje pažnje posvećuje našem jeziku i našem pismu – ćirilici?
Dok učimo decu da pozdrave na engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom ili španskom (što je svakako lepo i korisno), ali, kao da zaboravljamo da je najvažnije da se nauče da poštuju i čuvaju ono što je njihovo. Jer šta vredi da znaju strane jezike ako zaborave svoje pismo?
Na prvi pogled, sve izgleda lepo i šareno, i tu nema ništa loše.
Ali, ako zastanemo i zapitamo se, gde je tog dana srpski jezik? Gde je ćirilica?
Dok veličamo evropske vrednosti i jezike drugih naroda, kao da sve manje pažnje poklanjamo onome što je naše. Na posterima je sve češće latinica, u školskim panoima strani izrazi, dok se ćirilica pominje usput, tek formalno.
A zar nije najveća vrednost koju možemo pokloniti svojoj deci, ljubav prema sopstvenom jeziku i pismu? Zar nije najveća dužnost škole da uči mlade da poštuju svoje korene?
Ćirilica nije samo sredstvo komunikacije, ona je naše nasleđe, naš pečat, naše postojanje. I baš u danu kada Evropa slavi bogatstvo jezika, mi bi trebalo najglasnije da slavimo svoje slovo, svoju ćirilicu.
Zato je potrebno da se u školama, pored evropskih jezika, podsetimo i na srpski jezik i ćirilicu kao naše trajne vrednosti. Jer ako ne sačuvamo svoje pismo, ko će ga čuvati umesto nas?
Zašto je važno da očuvamo ćirilicu
Ćirilica nije samo pismo. Ona je naš koren, naša tiha molitva, naša najlepša pesma zapisana slovima koja nose dušu naroda. Kroz nju su nam preci ostavili svoje misli, veru, bol i nadu. Njome su ispisane povelje kraljeva, molitve svetitelja, zakletve junaka i ljubavne pesme koje su grejale srca vekovima. Njome su ispisani zakoni Nemanjića, stihovi Njegoša, da ne nabrajam dalje.
Ako zaboravimo ćirilicu, kao da smo zaboravili sami sebe. Kao da smo pustili da vetar raznosi stranice naše istorije, da sećanje izbledi i da drugi pišu naše ime onako kako njima odgovara.
Ćirilica je živi simbol našeg identiteta. Ona nije samo slovo na papiru, ona je ogledalo našeg postojanja, dokaz da smo trajali, preživeli i da trajemo i da ćemo trajati.
Sačuvati ćirilicu znači sačuvati uspomenu na sve one koji su se žrtvovali da bismo mi danas postojali. Znači ostaviti budućim generacijama ne samo reči, već i dušu u kojoj će prepoznati svoje pretke.
Zato, pišimo i govorimo ćirilicom. Neka nam bude čast i ponos što smo naslednici pisma koje nije stvoreno da bude zaboravljeno, već da večno svedoči o narodu koji zna ko je i šta je, ipak smo mi stari autohtoni narod sa jakom verom, tradicijom, običajima i istorijom.
Nije sporno da deca uče strane jezike, naprotiv, to je bogatstvo. Ali je sporno ako pri tome zaborave da je prva reč koju treba da znaju napisana ćirilicom. Jer šta vredi ako znaju da kažu „dobar dan“ na deset jezika, a svoj pozdrav zaborave da ispišu slovima svojih predaka?
Zato Evropski dan jezika ne sme biti izgovor da izgubimo svoje. Naprotiv, on treba da bude prilika da kažemo: i mi smo deo Evrope, ali Evropa nas prepoznaje po onome što je naše, po srpskom jeziku i ćirilici.
Zašto se odričemo našeg ćiriličnog pisma?
Strašno je što i danas skoro svi nazivi na prodavnicama i firmama su ispisani latinicom i sa terminima koji ne pripadaju našem jeziku… a imamo najsavršenije, najlepše pismo i jezik ,,ćirilicu“.
Srpska ćirilica se nalazi pred istrebljenjem, a ona je pismo srpskog jezika, ali je i pismo srpskog roda, srpske reči, istorije, tradicije, kulture i naše autohtonosti.
Pitam se zašto sve prepisujemo, danas je sve ispisano na engleskom jeziku „Black Friday“ (crni petak koji je stigao iz Amerike), Halloween (Noć veštica), sve to meni ružno i ponižno deluje, kao da svoj jezik i pismo nemamo, kao da živimo u tuđini.
Zašto nemamo svoj dan kupovine (sniženja), primer ,,radosna subota” ili ,,porodični petak”, ovako ispisan, na ćirilici? Zašto se ne ugledamo baš na te Engleze, Francuze, Ruse, Bugare, Grke, Kineze… oni čuvaju svoj jezik, kod Rusa, Bugara koka-kola je ispisana na njihovoj ćirilici (tako i treba).
Branili su nam ćirilicu da koristimo zbog ,,jugoslovenstva” u Kraljevini SHS/Jugoslavija, (zbog bratstva i jedinstva) tada su sva zvanična dokumenta pisana dvoazbučno, iz obzira prema Hrvatima. Hrvati i dalje – samo latinicom. I tada je ćirilica bila jedino srpsko pismo. Odmah po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. i stvaranja NDH je zabranila ćirilicu u Hrvatskoj. I posle Drugog svetskog rata u komunističkoj Jugoslaviji, nastavilo se isto, ali nije ni čudno kada su vlast preuzimaju katolički narodi Hrvati i Slovenci preko Tita, Kardelja i Bakarića. Danas za Hrvate ćirilica je i na groblju „uvreda“.
Ko nam sada pravi problem? Tu nam niko nije kriv ni u jednom režimu do nas samih, sve nam je tuđe lepše i slađe, sve smo olako prihvatali. Ogromna većina televizijskih kanala koristi samo latinicu.
Setimo se srpskih i hrvatskih lingvista i kulturnih radnika koji su doneli 10. decembra 1954. godine ,,Novosadski književni dogovor“ u kome je, u trećoj tački Zaključaka, stajalo da su „latinica i ćirilica ravnopravni”. Međutim, iako se u svim republikama SFRJ učila i ćirilica, u praksi su samo Srbi koristili oba pisma, dok su Hrvati i Muslimani koristili samo latinicu. Ubrzo su i sve ćirilične mašine za kucanje zamenjene latiničnim… mi to ni tada nismo razumeli, kao ni danas što ne razumemo problem engleskih natpisa firmi, televizija, štampe/novina, butika, prodavnica, radnji.
Strašno je što i danas skoro svi nazivi na prodavnicama i firmama su ispisani latinicom i sa terminima koji ne pripadaju našem jeziku, a imamo najsavršenije i najlepše pismo i jezik ,,ćiriličko pismo” koje ima svoj dubok i autohton koren.
Pogledajte samo koliko tv stanica, dnevnih novina, časopisa i portala koristi latinicu, zašto?
Evo i jedne zanimljivosti, nemački oftalmolog dr Verner Veber nazvao je srpsku ćirilicu „prvom azbukom sveta“. On je odbranio doktorsku disertaciju u Lajpcigu 1937. godine na temu „Azbuke sveta“ kada je ustanovio da je srpska ćirilica „odmor za oči“.
Danas, većina srpske omladine i mladih ljudi, glavni su nosioci podsmeha i prezira prema ćirilici (što može i da se čuje), a to je dosta tužno kada čujete i vidite reakcije. Verovatno da ne znaju dobro svoju istoriju i korene i nemaju usađeno rodoljublje i ponos (a za to smo mi sami krivi)… koje nam je u ovom vremenu svakako neophodno da bi opstali kao narod, a primer za to neka nam budu Jevreji i njihov odnos prema tradiciji, veri, istoriji i svojim korenima. Ali, to smo mi, zato se ovako i osipamo i sve nas je manje i manje. Što se ne zapitamo gde su to sve bile Srpske zemlje i ko danas živi na tim Srpskim teritorijama, pogledajmo Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu, Liku, Dalmaciju, Severnu Albaniju… a tamo sada žive nove nacije, jezik, crkva, izvrnuta istorija. Sve bivši Srbi, koji se lako odrekoše korena, đedova i Srpstva, kao i mi u matici što se odričemo svog pisma ,,ćiriličkog pisma“. Nikako da se opametimo, da više cenimo i poštujemo svoje vrednosti i tekovine. Da ne zaboravimo da je ćirilično pismo ono u
Možda bi bilo najbolje da se uvede porez na nazive firmi i proizvoda koji su ispisani na latinici ili stranom jeziku, odatle da krenemo i država da ima dodatni prihod, što svakako nije loše.
Učimo svoju decu da neguju ćiriličko pismo, tako što ćemo im odbiti svaku poruku napisanu latinicom (jedan od primera za roditelje).
Danas sve škole (razredne starešine koriste vajber grupe za komunikaciju sa učenicima gde im šalju obaveštenja i podsetnik) i svi učenici imaju pametne telefone, pa bi dobro bilo da svaka škola uvede pravilo pisanja ćirilicom u vajber grupi gde su učenici i roditelji. To je vrlo lako, danas u svim telefonima može vrlo lako i brzo da se instalira ćirilica.
Ćiriličko pismo mnogi u Srbiji doživljavaju kao prevaziđeno i arhaično, što je najveća tragedija.
Niko od nas neće biti manji „građanin sveta“ ako koristi pismo kojim su pisali naši stari.
I da ne zaboravimo – Ćirilica je bila osam vekova jedino pismo kod Srba. I još nešto, u Ustavu Srbije, ćirilica je jedino službeno pismo.
