Promo
Redovi za kartu Dom sindikata

U vreme kada su praktično svi veliki svetski festivali ostajali bez publike, a neki, poput onog u Veneciji, čak i ugašeni, u Beogradu se dogodilo pravo čudo. Festival najboljih filmova sveta, popularni Fest, ili festival festivala, nastao je spontano, na talasu uspeha „Politikine“ revije repriznih filmova, održane 1970. godine u dvorani Kulturnog centra.

Iako su bili u pitanju filmovi koji su te godine već prošli kroz bioskope, narod je toliko navalio na pomenutu reviju da su već prvog dana pod pritiskom radoznalih gledalaca popucala stakla na biletarnici. Shvativši da ima znatiželjnu publiku, potpredsednik grada Milan Vukos je organizatoru revije Milutinu Čoliću odmah ponudio da napravi pravi festival, ne pitajući šta košta! I tako je 8. januara, pod sloganom Hrabri novi svet, u Domu sindikata filmom Roberta Altmana „Meš“ otvoren Prvi beogradski međunarodni filmski festival Fest.

– Uvek je najteže početi – rekao je Milutin Čolić, otvarajući prvo izdanje festivala, koje je trajalo od 8. do 16. januara i na kome je prikazano 73 filma iz 20 zemalja.

Posetioci su standardno čekali u redovima za karte i prvih godina nikome nije smetalo da i po nekoliko sati stoji uza zid ili sedi na podu Doma sindikata i „Kozare“, o čemu svedoče dokumentarni filmovi. Na programu prvog Festa našli su se „Odiseja u svemiru“ Stenlija Kjubrika, „Goli u sedlu“ Denisa Hopera, filmovi Erika Romera, Luisa Bunjuela, Živojina Pavlovića… Federiko Felini, Roberto Roselini, Mikelanđelo Antonioni, Luis Bunjuel, Miloš Forman, veliki filmski autori i glumci dolazili su u Beograd i, kako svedoče podaci iz tog vremena, bili su dostupni i medijima i građanima, slobodno šetajući prestonicom. To tada nije bilo zamislivo ni na jednom drugom filmskom festivalu. Fest 1975. godine obeležila je poseta američkog reditelja Frensisa Forda Kopole, koji je u Beogradu nakon planetarnog uspeha „Kuma“ promovisao svoj novi film „Prisluškivanje“. Rekord u gledanosti Fest je dostigao 1977. godine, kada je zabeleženo 252.332 gledaoca!

Fest je veoma brzo dobio epitet tradicionalan, a na pitanje novinara „Duge“ Jovana Aćimovića nije li bilo suviše smelo i pomisliti na pravljenje festivala ovakvih razmera, Milutin Čolić je rekao da ne samo da je bilo smelo, nego je tačno da je ova avantura bila do te mere smela da je bila gotovo neodgovorna.

– Tako su nam bar govorili, ali kako mahom biva, sve što počinje, podrazumeva i rizik i sumnju, pa čak i optužbu. Kad ovo kažem, podsećam da je, recimo, Udruženje filmskih radnika Srbije povodom naše inicijative da osnujemo međunarodni festival sazvalo vanredni plenum sa ciljem da se u javnosti, a posebno kod onih što pare daju, ukažu na taj naš avanturizam. Uz to smo naišli na razumevanje grada, Gradske skupštine, posebno Branka Pešića i Milana Vukosa. Uspeli smo nekako, zato što je podozrivost kojom smo bili okruženi podsticala u nama inat, prkos. Tim pre što je Fest i rezultirao, da tako kažem, iz jednog inata – rekao je tada Čolić, jedini direktor koji nije imao kancelariju, sekretaricu i službena kola.

Tuča za karte

Tadašnja Velika sala bila je puna nestrpljivih građana, koji su sedeli i na stepenicima očekujući da gledaju filmove na platnu čija se veličina upoređivala sa fudbalskim igralištem. Naime, Čolić je napravio specijalno platno za ovaj festival. Publika se bukvalno tukla za karte. Jedan od glavnih razloga za toliko interesovanje bilo je to što su novi filmovi tada morali da čekaju i po godinu dana da bi se kod nas pojavili na repertoaru. U vreme kada apsolutno nije bilo drugog načina da se ovde vide novi filmovi, Fest je bio taj koji je ponudio prečicu ka onome šta je aktuelno u svetu. Odjednom smo mogli da gledamo sve ono što je bilo na repertoaru Njujorka, Pariza i Londona. I to je praktično bila sva marketinška pozadina ogromnog uspeha Festa prvih godina. Naravno, bilo je tu i filmova, ali i gostiju, kakvi kasnije više nisu zalazili u ove krajeve, a koji su na svoj način pothranjivali ideju da je Beograd svet.

Priča o Sonji Heni

Na prvom izdanju festa snimljen je kratki film „Nedostaje mi Sonja Heni“. Inicijator je bio Karpo Godina a među rediteljima su se, uz naše Dušana Makavejeva i Purišu Đođevića, našli i Miloš Forman, Tinto Bras, Pol Morisi. Oni su režirali kratke segmente čija se radnja odvija u jednom stanu, gde dominira dvoje glumaca, Dobrila Stojnić i Branko Milićević. Taj film je postao simbol nastanka Festa i mnogo više od toga. Ovogodišnji Fest doneo je osvrt na Sonju Heni, olimpijsku šampionku i holivudsku glumicu koja se družila sa nacistima, a obeležila je jugoslovensku kinematografiju. Inače, Sonjina fotografija na kojoj se tokom Olimpijade slikala sa Hitlerom procurela je u američku štampu i nepovratno joj uništila imidž, iako je poziranje sa Firerom bila obaveza učesnika tih igara. S druge strane, ta fotografija joj je navodno spasla kuću u Norveškoj od pohare kada su upali nemački okupatori.