Kad je kao član srpske misije za pridobijanje saveznika u Evropi jeromonah Nikolaj stigao u London, bio je nepoznat i u tamošnjem narodu i u visokom društvu. Pošto je dobro govorio engleski, imao je poznanike i prijatelje u oba univerzitetska engleska centra, i Oksfordu i u Kembridžu, gde je studirao filozofiju. Kasnije je o tom dobu pričao:
– Razmišljao sam danima kako da skrenem pažnju na naše prisustvo i kako da zainteresujem poslovično nezainteresovane Engleze za našu stvar i za Srbiju. Prolazeći jedanput pored čuvenog Hajd parka, vidim nekoliko govornika koji nešto besede grupicama dokonih ljudi u parku. Uzmem sutradan moju pastirsku frulu, na kojoj sam svirao još kao dete kod stada u Leliću i koju sam uvek sa sobom nosio negde na dnu putničkog kofera, i krenem u Hajd park. Onako u crnoj mantiji, sa bradom i kosom, stanem u parku i počnem da sviram. Narod sa čuđenjem gleda i poče da prilazi. Svi ostaviše one druge govornike. Ja onda stavim frulu pod ruku i počnem da im govorim. Po mojoj odeći i crnoj mantiji, mislili su da dolazim iz Azije ili Afrike. Ja objasnih gde je Srbija i ispričah kratku istoriju Srba. Onda sam govorio o davnašnjim stradanjima našeg naroda. Svi su sa pažnjom slušali. Priđe mi na kraju jedan sveštenik Anglikanske crkve i upita da li u mom kalendaru mogu naći jedan slobodan dan da govorim u njegovoj crkvi. Ja nisam imao nikakav kalendar i svi su mi dani bili slobodni. Od tada krenuo sam da propovedam po mnogobrojnim crkvama Engleske. Bilo je dana kada sam govorio u nekoliko crkava. Malo-pomalo, stignem tako zahvaljujući arhiepiskopu kenterberijskom i u čuvenu katedralu svetog Pavla, u Londonu – sećao se Nikolaj Velimirović.
