Nakon potpisivanja primirja između Izraela i Hamasa i razmene talaca i zatvorenika, geopolitička slika Bliskog istoka biće promenjena. Ipak, svaki mirovni sporazum u ovom regionu pokazao je krhkost i neizvesno je koliko će ovaj mir potrajati, smatraju sagovornici Sputnjika.
Priča o Bliskom istoku daleko je od završene, smatra novinar Milorad Vukašinović, jer istorija pokazuje da se radi o prostoru na kome su mnoga iznenađenja moguća.
Slično razmišlja i stručnjak za Bliski istok, Nikola Marković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Prema njegovim rečima, postignuto primirje ne znači i da je trajni mir nadohvat ruke.
„Mir na Bliskom istoku uvek može da bude krhak. Kroz istoriju se uvek dešavalo da se mirovni sporazumi koji se sklope posle nekog vremena ponovo prekrše. Gaza je najbolji primer – sukobi su se ponavljali 2006, 2008, 2012, 2014. i 2021. godine“, kaže on.
Marković smatra da su sve strane umorne od rata, ali da dugoročna stabilnost nije izvesna.
„Verujem da se to neće obnoviti u narednih godinu-dve, ali kroz neki srednjoročni period moguće je ponovno obnavljanje sukoba“, navodi on.
Promena geopolitičkog pejzaža
Ono što situaciju dodatno čini nestabilnom je, smatra Marković i ponašanje Hamasa, koji je praktično isključen iz daljeg procesa obnove Gaze, a pristao je i na razoružanje svojih boraca, verovatno pod američkim pritiskom (ni Izrael nije hteo da pristane na mir ukoliko Hamas ne bude razoružan, dodaje on).
Pitanje je kako će na ove uslove reagovati borci Hamasa koji su oslobođeni pod mirovnim uslovima, navodi on.
Sa druge strane, stupanjem primirja na snagu menja se geopolitički pejzaž regiona, s obzirom da je od početka sukoba u igri bila koncepcija takozvanog „Velikog Izraela“, smatra Vukašinović. Cilj izraelske politike je da obezbedi „bezbednosni balans u regionu u korist jevrejske države“, a takav razvoj događaja ne bi bio moguć bez snažnog američkog, pre svega Trampovog, uticaja.
„Rat u pojasu Gaze ne može da se posmatra izolovano od onoga što se tamo dešavalo u poslednje tri godine, pa i u dužem vremenskom periodu, a to je vezano za slabljenje tzv. „iranskog luka uticaja“ – marginalizacije Hezbolaha u južnom Libanu, poraz trupa Bašara el Asada u Siriji, pa donekle čak i ovog konflikta između Izraela i Irana, koji se završio američkim posredovanjem, ali koji je pokazao tendenciju da Izrael širi tu svoju koncepciju, kako je oni nazivaju, Velikog Izraela, odnosno bezbednosnog balansa u regionu, naravno, u korist jevrejske države“, navodi Vukašinović.
Očekuju li se promene u Izraelu
Osvrćući se na političku situaciju u Izraelu, Marković navodi da je pozicija izraelskog premijera Benjamina Netanjahua znatno oslabljena činjenicom da su ga napustili njegovi koalicioni partneri sa ekstremne desnice. Pri tom se ne radi samo o ministru finansija Becalelu Smotriču, lideru stranke Religijski cionizam i ministru odbrane Itamaru Ben Gviru, lideru stranke Jevrejska moć.
Radi se i o tome da je još u julu izraelski premijer izgubio podršku Partije ujedinjene Tore i partije Šas, koje zastupaju Haradi Jevreje.
„Problem je u tome što su te partije napustile vladu pre početka tromesečne pauze u Knesetu. I u slučaju da Netnjahu sa njima ne reši spor oko zakona da Haradi Jevreji budu oslobođeni vojne službe, vrlo je moguće da će morati da raspusti vladu i da ide na prevremene izbore. Vlada sada ima manje od šezdeset poslanika i u tom slučaju on nema većinu i vlada pada“, ističe Marković.
Uz to, rejting opozicionih političara stalno raste, pogotovo Jaira Lapida, koji je u predvečerje potpisivanja sporazuma u Šarm el Šejku, u javnost izašao sa programskim tekstom u kome poziva na „novi početak“ u političkom i društvenom životu Izraela. Prema Lapidovom mišljenju, oslobađanje talaca i prekid sukoba šansa je da se prekine sa periodom podela i i da se izgradi, kako je naveo, „drugačiji Izrael“.
U spoljnoj politici Lapid predlaže povratak duhu „Avramovih sporazuma“: dublju saradnju sa umerenim arapskim i muslimanskim državama širom sveta umesto konfrontacije i izolacije.
Na unutrašnjem planu ističe potrebu za izlečenjem društvenih rana i rešavanjem strukturnih problema – pokretanje borbe protiv rasta ionako visokih životnih troškova, a program obuhvata i takve mere kao što je povećanje učešća žena iz arapske i ortodoksnih jevrejskih zajednica na tržištu rada.
Odnose sa Palestinom, Lapid uslovljava time da palestinska uprava, nakon razoružanja Hamasa pokaže sposobnost da može da izgradi funkcionalne institucije u Gazi i na Zapadnoj obali i smatra da u autonomnim oblastima one moraju da budu te koje će, pod nadzorom SAD i arapskih država, sprečiti povratak terorizma, uz potpune bezbednosne garancije za Izrael. Ali pre svega, on zahteva brze nove izbore u Izraelu i formiranje nove vlade – jer, kako kaže, trenutna vlast više nije dorasla izazovima mira i obnove.
S obzirom na zahteve koje je izneo, nije čudo što se Tramp posebno sastao sa Lapidom tokom boravka u Izraelu, kaže Marković.
Lapid nije jedini koji može da na izborima ugrozi Netanjahua – raste popularnost i drugih opozicionih političara, kao što su Neftali Benet ili Beni Ganc.
Ipak, ni naredna izraelska vlada neće u prvi plan izbaciti jednog lidera, s obzirom na to na niko od vodećih političara nema podršku građana veću od pet do deset odsto, zaključuje Marković.
