Nakon izbijanja rata u Ukrajini, pitanje moći ruske i proruske strane, i onih koji su se svrstali u suprotni, antiruski tabor, jeste pitanje koje se često potencira u medijima kao stvar od ključne važnosti za budućnost sveta. Ipak, još značajniji momenat je nivo straha koji osećaju akteri konflikta.
Oružani arsenal kojim raspolaže Rusija, kao i onaj kojim raspolaže Zapad, davno je prevazišao nivo koji može da bude potencijalno katastrofalan po svet. Nuklearno oružje, kao najočiglednija i najmoćnija vrsta oružja za masovno uništenje, makar ono strategijskog tipa, nije selektivno kada je razaranje ili izbor žrtve u pitanju. U tom ratu, stradaju svi. Strah od toga da li će ruski predsednik Vladimir Putin „pritisnuti dugme“, čime će na neku od ključnih tački u lancu komandovanja NATO-a, lansirati interkontinentalnu balističku raketu sa nuklearnim bojevim glavama, predstavlja realan faktor u donošenju odluka zapadnih činilaca u pogledu intervencije u Ukrajini.
Strategija iznurivanja
Strategija iznurivanja Rusije kroz dodatno opkoljavanje Moskve (ulazak Finske i Švedske u NATO), putem ekonomskih sankcija, kao i kroz slamanje duha Rusima principom izolacije i okretanja leđa (zbog izbacivanja sa svih važnijih sportskih, muzičkih i drugih popularnih manifestacija), predstavlja dominantan način kojim se Amerika sa svojim saveznicima nosi protiv ruskog rata u Ukrajini. Naravno, uz svakodnevnu zapaljivu retoriku kojom se sve što pripada ruskom kulturnom korpusu demonizuje do krajnjih granica, kao i uz svesrdnu pomoć u naoružanju koje se u Ukrajinu šalje sa svih strana. Lansirni raketni sistemi kratkog i srednjeg dometa, haubice i tenkovi u Donbasu, a severno od njega stelt lovci F-35 i „Stršljenovi“, predstavljaju samo neki od primera naoružanja kojim se preti „ruskoj hordi“. Ipak, rat nastavlja da besni bez ikakvih naznaka da će biti gotov u skorije vreme. A priželjkivani kraj sukoba će biti navidiku onog trenutka kad Zapad pronađe formulu kojom će naterati Vladimira Putina da oseti strah.
Zastrašiti Putina
Tokom više od dve decenije na vlasti u Kremlju, Putin je završio jedan rat (Čečenija), pokrenuo dva (Gruzija, Ukrajina), vojno se uključio u još jedan (Sirija), diplomatski intervenisao u Nagorno-Karabahu i Kazahstanu, izvršio je jednu aneksiju (Krim), suprotstavio se separatizmu Kosova (naravno, zbog ruskih, a ne srpskih interesa), potkopao saradnju u EU i NATO-u (zbog „interesantnih“ odnosa sa Orbanom i Erdoganom) a ukupan utisak je da je radio šta je hteo i koliko je hteo, bez bojazni da će biti u „mat“ poziciji. Nije to ni danas, kada zemlju gura u izolaciju (preciznije, okreće je Aziji), i kada se stiče utisak da ni posle više od tri godine rata, zapadni saveznici nisu pronašli način kako da ga primoraju na ustupke. Ukoliko žele da ostave utisak moćnije strane, moraju to da učine. Ravnotežu moći mora da prati i ravnoteža straha.
Pružiti odstupnicu
Jedna od starih vojnih maksima glasi da se u ratu, protivniku uvek mora ostaviti put kojim može da se povuče, jer se „pritešnjena životinja bori svim sredstvima“, te je i za stranu koja pobeđuje, bolje da suparničkoj vojsci pruži odstupnicu. Drevno učenje je u ratu u kom subjekti raspolažu nuklearnim arsenalom još relevantnije. Ukoliko rusko rukovodstvo shvati da je u bezizlaznoj situaciji, raste verovatnoća da se posegne i za termonuklearnim naoružanjem strategijskog tipa. U tome je sva tragedija rata u Ukrajini. Neravnoteža straha, a ne neravnoteža moći je nešto što u mnogo većoj meri karakteriše aktuelni geopolitički trenutak. Da li će se balans postići u nekom bliskom vremenskom trenutku? I ako hoće, po kojoj ceni? Odgovori na ta pitanja još uvek nisu pronađeni.
To što Evropa a i amerika prema rusiji uvek nastupaju sa pozicije moći u tome i jeste problem jer svako na svetu zna osim budala sa zapada da je Rusija moćnija od njih alu još uve ne poteže taj argument. Rusija ima sve a zapad sve mora da kupi ili da ukrade.
Ovi sve planiraju, kao da su još uvek glavni, pa će oni da prvare Hameneja, pa Sija, pa Putina!