Bojan Džodan
Relativizacija žrtvovanja: Dejan Ristić

Istinski srpski velikani, rodoljubi, stvaraoci, naučnici, kulturni poslenici, državnici, čitav svoj život i sveukupno svoje delovanje stavili su u službu svoga naroda i otadžbine. Stoga je njihova poslednja želja da počivaju u tlu sa koga su i potekli logična posledica duboko lične i intimne celoživotne vezanosti za rodnu grudu, kaže u razgovoru za “Vesti” istoričar Dejan Ristić, v. d. direktora Muzeja genocida.

– Izvan nacionalne teritorije i dalje se nalaze mošti Svetog kralja Stefana Uroša II Milutina, srpske carice Jelene, kao i zemni ostaci sultanije Mare i njene sestre Kantakuzine Katarine Branković, Kapetana Miše Anastasijevića, srpske kraljice Natalije, Mihajla Pupina, Ivana Đurića i mnogih drugih.

Čija sudbina od svih naših znamenitih velikana je najtragičnija? Ako se to uopšte može meriti?

– Potpuno je razumljivo to da je istorijski i ljudski nemoguće kvantifikovati tragiku jedne istorijske ličnosti, ali bih iskoristio ovu priliku da čitaocima “Vesti” najdobronamernije skrenem pažnju na našu sposobnost istorijskog zaborava koji ponekad, saglasićemo se, predstavlja još teže breme i od tragičnosti konkretne istorijske ličnosti. Istrajno i temeljno primenjujući kulturu zaborava, mi Srbi smo tokom prethodnih decenija i vekova uspeli da iz svog zajedničkog istorijskog sećanja izbrišemo mnoge znamenite ličnosti, događaje i procese.

Šta je posledica toga?

– Time smo sami sebe, potpuno dobrovoljno, lišili dragocenih i nadasve korisnih istorijskih znanja koja su, tokom burne nacionalne prošlosti, možda mogla da u značajnijoj meri doprinesu makar delimičnom ublažavanju ili potpunom izbegavanju najtragičnijih segmenata sopstvene istorije. Upravo takva teška koprena istorijskog zaborava prekrila je brojne srpske velikane, a posebno one koji su spletom životnih okolnosti svoju končinu dočekali u tuđini. Stoga bih upravo i naglasio to da mi kao narod i društvo i te kako imamo sposobnost da “kaznimo” istorijskim zaboravom znamenite ličnosti potekle iz našeg roda kao što su to, primerice, već pomenute dve izuzetne žene našeg poznog srednjeg veka – sestre Mara i Kantakuzina Katarina Branković. Strahujem da je i mali broj čitalaca vašeg uglednog lista čuo za njih, iako su one svojim životom, delom i žrtvom trajno zadužile srpski rod.

Mnogi su, nažalost, sahranjeni u svetu i kao disidenti. Šta će biti sa njihovim zemnim ostacima

– Dozvolite mi da, privodeći ovaj moj osvrt svom logičnom kraju, podsetim na to trajan povratak zemnih ostataka izuzetnih pojedinaca pre svega zavisi od našeg znanja, svesti o njihovim zaslugama i zahvalnosti zbog svega onoga zbog čega su zadužili svoj srpski rod. Politički i drugi aspekti su često prisutni, ali su odlučujući upravo oni koje sam maločas naveo. Društvo zasnovano na nedovoljnom znanju, površnom i manifestacionom rodoljublju, društvo koje mahom čine pojedinci nespremni na ličnu žrtvu zarad dobrobiti otadžbine i svoga roda odnos prema sopstvenim velikanima uspostavlja na istorijskom zaboravu, relativizaciji i obesmišljavanju njihove žrtve i/ili zasluga. Sve dok to ne promenimo kod svakoga od nas i dok naše društvo ne uspostavimo kao zbir obrazovanih, samosvesnih, odlučnih rodoljuba strahujem da ćemo isuviše često istorijske stranputice smatrati stazom koju su nam kroz minule vekova utabali upravo ti zaboravljeni srpski velikani čiji su zemni ostaci rasuti po čitavom zemaljskom šaru.

Dirljiva ceremonija

Pošto je najčešće reč o vekovima, kako generacije potomaka reaguju na “konačno sahranjivanje” nekog slavnog pretka u otadžbini?

– Odnos većine nas u kontekstu konačnog pokopa zemnih ostataka srpskih velikana u rodnoj grudi ilustrovaću divnom i dirljivom ceremonijom koja je obavljena 28. septembra ove godine, nekoliko dana tokom koje su uz najviše državne i vojne počasti u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice u Sremskim Karlovcima trajno pohranjeni posmrtni ostaci istaknutog junaka generala Đorđa Stratimirovića (1822-1908) koji je pre 113 godina preminuo u Beču gde je sve do skoro počivao. Pitanje je koliko naših građana zna ko je bio i čime je sve svoj srpski rod zadužio general Đorđe Stratimirović? Plašim se da smo, kao i mnogo puta do sada, pokazali temeljnu nezainteresovanost i neznanje.

Kad politika umeša prste

Ko najčešće pokreće inicijativu da se ispuni poslednja želja i zemni ostaci prenesu u otadžbinu? Događa li se da se i takva dela upletu politički elementi?

– Najčešće je to rezultat svesti retkih pojedinaca koji time iskazuju odgovoran odnos spram svoje otadžbine i naroda. Politika ume da bude prisutna u pojedinim slučajevima, što može da doprinese ili oteža proces povratka zemnih ostataka istaknutih pojedinaca u njihovu domovinu. Ilustrovao bih to primerima prenosa moštiju Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog ili, pak, zemnih ostataka čitavog niza najistaknutijih članova jugoslovenske kraljevske porodice Karađorđević, što je moralo da sačeka da se okonča jednoumni i bezumni komunistički režim na našim prostorima.

Sutra – Grobovi srpskih velikana rasuti po svetu (3): Pupinov zavet još nije ispunjen