U spektakularnoj pobedi nad reprezentacijom Brazila od 2:1, koja je odjeknula širom sveta i koja je proslavila jugoslovenski fudbal, našu ekspediciju na prvom Svetskom prvenstvu zadesio je i jedan maler – povredio se Bane Sekulić. Selektor "belih orlova" Boško Simonović proveo je pred utakmicu sa Bolivijom besanu noć – da li da proverenog internacionalca poštedi napora i sačuva ga za eventualno mondijalsko polufinale ili da rizikuje da pogorša povredu.
– Lalo, spremi se, igraćeš umesto Baneta na levom krilu – prelomio je inženjer Simonović na treningu dan uoči utakmice i – Dragutin Najdanović se upisao među naše fudbalske besmrtnike!
Visok, vitak, elegantan, Najdanović je bio tehnički najpotkovaniji igrač tog doba. Navijači BSK-a su obožavali njegove driblinge. Znali su da će kad Lala dobije loptu na levom krilu uslediti neki do tada neviđen štos. Neretko bi tako "provozao" beka da ovaj nije znao gde se nalazi, a onda bi usledio savršen centaršut. Mnogi su verovali da može vezanih očiju da pronađe Mošu Marjanovića.
U BSK je proveo punih sedam godina, a 1927. se ustalio u prvom timu. Debitovao je za reprezentaciju u pobedi nad Rumunima od 3:1 u Kupu prijateljskih zemalja, a neposredno pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Urugvaj dao je gol Bugarima u remiju u Sofiji (2:2) i tako uverio sve da je na vrhuncu forme.
Selektor Simonović ga je odlično poznavao i imao je u njega puno poverenje. Zato mu je i dao šansu protiv Bolivije, gde je Najdanović dao doprinos pobedi od 4:0 i istorijskom plasmanu u polufinale. To mu je, međutim, bio poslednji susret u dresu državnog tima jer je nekoliko meseci kasnije u ligaškoj utakmici protiv sarajevske Slavije zadobio težak prelom noge, posle koga nikad više nije zaigrao na najvišem nivou. Preminuo je u rodnom Beogradu 1981. a u utorak, 15. aprila, navršava se 106. godišnjica njegov rođenja.
