Nedavna američka vojna intervencija u Venecueli, kada je, praktično, otet predsednik Nikolas Maduro, kao i otvorene, sve učestalije pretnje Vašingtona Kubi i Kolumbiji, nedvosmisleno šalju vrlo jasnu poruku malim zemljama na periferiji svetskog kapitalističkog poretka.
Poruka je vrlo direktna i vrlo jasna: ukoliko imate nešto što je potrebno Americi, Amerika će to uzeti, ako treba i silom.
To se čuje svaki put svaki put kad aktuelni predsednik SAD Donald Tramp komentariše situaciju u svim zemljama koje odbijaju da povinuju direktivama koje dolaze iz Bele kuće (a koje, po pravilu, nemaju u svom vojnom arsenalu nuklearno oružje).
Vibracije koje dolaze iz Amerike, kao da svedoče opredeljenju Trampove administracije da svi akteri međunarodnih odnosa treba da prihvate novu podelu sveta na interesne sfere namenjene za američku, rusku i kinesku eksploataciju (sa Evropom kao neželjenim, pridruženim članom eksploatatorskog geopolitičkog kluba).
Savremeni svet kao da je, usmenim dogovorom Donalda Trampa, Vladimira Putina i Si Đinpinga, podeljen na područja u kojima imperijalistički centri moći u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu, mogu da rade suštinski šta žele.
U tim područjima nalaze se i neke regionalne sile (Brazil, Južnoafrička Republika, Turska, Pakistan, Indija i druge), ali je ipak više onih, slabih država sa većim ili manjim prirodnim bogatstvima, tim mamcem koji i u trećoj deceniji dvadeset prvog veka, aktivno učestvuju u dimenzionisanju spoljnih politika najvećih svetskih sila.
Oni će u tripolarnom svetu biti još više na ceni, tako da će i po tom osnovu, pritisak na manje zemlje biti izraženiji.
Svanulo je novo doba i ono će zahtevati prilagođavanje, naročito od onih koji će biti na udaru američkog, ruskog i kineskog imperijalizma. Koje su mere zaštite?
U političkom smislu, one bi podrazumevale stvaranje bilateralnih i multilateralnih sporazuma, na čijim temeljima bi nastajali regionalni savezi zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, bez učešća velikih sila.
U ekonomskom smislu, značile bi intenzivnu saradnju na nivou saveza i uvođenje protekcionističkih mera, radi zaštite vlastite industrije i resursa, a u vojnom, jačanje snaga bezbednosti i pretakanje političke i ekonomske saradnje u odbrambenu, radi zaštite zajedničkih interesa od istog neprijatelja.
Poseban akcenat bi morao da se stvari na stvaranje efikasnih obaveštajnih službi, obučenih specijalnih jedinica i generalne sposobnosti stanovništva za samozaštitne aktivnosti u potencijalnom asimetričnom sukobu sa okupatorsko-imperijalističkim snagama.
Iako ovi predlozi možda zvuče preterano i imaju prizvuk gerilskih uputstava iz vremena “širenja komunizma kroz svet”, njih nikako ne treba sa podsmehom odbaciti.
Ujedno, njihov zadatak je da ukažu na ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze zemlje na periferiji svetskog kapitalističkog poretka.
Situacija, naravno, nije bila sjajna ni do sada, ali je nakon, gotovo razbojničke intervencije Amerike u Venecueli, više nego jasno šta mogu očekivati i druge zemlje, koje ne mogu da uzvrate udarac najmoćnijima. Takvih, nažalost, ima mnogo.
U tome je njihova tragedija danas i vrlo lako se može desiti, njihova tragedija sutra.
Vreme “širenja komunizma kroz svet” je možda prošlo.
Da li se isto može reći i za gerilsku borbu, kao metodu zaštite malih i slabih od moćnih i jakih? Planetarne reperkusije novog imperijalizma će pružiti odgovor na to pitanje.
