Među 1,3 miliona stanovnika Dablina, prilično ljubaznih i prijatnih, dogodi se da baš taksista koji je vozio izveštače iz Srbije bude dobro informisan o našoj zemlji. Tako je, iznenada, počeo razgovor na ulicama prestonice Republike Irske dan uoči prijateljske utakmice između naše dve fudbalske selekcije.
– Izvinjavam se, kojim jezikom pričate? – pitao nas je taksista.
– Srpskim – odgovaramo.
– A Srbija? Belgrejd… Pa mi igramo sad utakmicu.
– Tako je, zbog toga smo i doputovali u Dablin.
I nastavlja se…
– Jel’ Stanković igrao za Srbiju? – pita Irac.
Naravno, ne samo da je igrao, Dejan je postao reprezentativni rekorder. Nije tu kraj…
– Imali ste onog… Plavokosog… Bio je fantastičan.
– Krasić – stiže pomoć prijatelja.
– Tako je, Krasić – srećan zbog još jednog poena u mini-kvizu.
Menjamo oblast… Zapravo domaćin menja…
– Nadam se da će Srbija u EU uskoro…
Gde nas nađe sa tom temom, dobri domaćine.
– Nadamo se. Žurimo. Hitamo ka EU. Predviđaju nam (neki, domaći) da bismo mogli da stignemo već 2020.
Gleda vesti, definitivno ovaj sredovečni gospodin.
– Ali, imate problem sa Kosovom, Prištinom.
– U pravu ste. Veliki problem.
I onda stvarno – "grom" iz vedra neba nad Dablinom.
– Imali ste neku poznatu bitku na Kosovu?!?!
Novi bodovi za ljubaznog Irca…
– Albanci? Oni su većinski Muslimani?
– Tačan odgovor.
– A vi ste Srbi, pravoslavci?
– Da, ali ne većinski nego apsolutno.
Pita i za Hrvate, pa mu potvrđujemo koje su veroispovesti komšije, bivša braća. Da li su hrvatski i srpski slični jezici, znatiželja ne prestaje…
– Veoma slični. Ali ima pokušaja, upornih, da se naprave razlike – bio je naš poslednji odgovor uz pozdrav i lepe želje za utakmicu.
